Народно благостање

9, децембар 1939

kom izazvala u neutralnim zemljama hiperprodukciju, i rat bi se završio težom ekonomskom krizom nego što je bila 1920 ili 1029.

Dok jedna zaraćena strana sprovodi svoj privredni rat, druga joj sprema odgovor. Mere su posredne, preko пештанић zemalja, protumere isto tako. Pod ovim udarcima njihova privreda ne može se normalno razviiati. Dok se borba još vodi u granicama međunarodnog prava, neufralne zemlje su bar izvan opasnosti da ih jedna ili druga zaraćena strana optuži da postupaju pristrasno. U situaciji gde se vodi borba na život i smrti, teško |e verovati da se ona ne zaoštri toliko da iskoči iz okvira međunarodnog prava. Povodom kontrole izvoza Ekonomist je citirao reči prvog lorda admiraliteta iz 1915: „Neutralne zemlje treba da shvate da je praktično nemogućno, niti je u interesu пештајаса, да zahtevaju da se održi situacija u kojoj bi pomorske

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 775

snage bile lišene svih prava, time što bi se popuštanjem па moru tolerisala svaka zloupotreba s druge strane”. Lako je pojmiti zašto jedna ili druga strana preduzima izvesne mere, ali je teško biti u situaciji gde se to razumevanje za obe strane može da s obe strane shvati kao pristajanje uz protivnu.

U interesu svoje privrede i neutralnosti, neutralne zemlje moraju da žale svaki akt povrede međunarodnog prava. Ako se ekonomski rat zaoštri dotle da udari o granice ovog prava, neutralne zemlje su u Opasnosti da jedna ili druga strana traži od njih da podese

· svoje držanje tako da bi to doista bila povreda neutral-

nosti. Dobrovoljno opredeljivanje za jednu ili drugu stranu zove se savez, a svaka zaraćena strana ima interesa da broji što više saveznika. U sadašnjem ekonomskom ratu najveća je opasnost da se pojave nedobrovoljni saveznici.

=

ДОГАЂАЈИ И ПРОБЛЕМИ

KK EG —

Скоро ће месец дана како је у Енглеској најављено распи-

__________- сивање првог ратног зајма. иенниммиемннн------=<-<=_—- | Од тада извршене су мноје припреме на тржишту капитала које су требале да осигурају што већи успех зајму. Оборена је каматна стопа на ниво пре рата, што је допринело скакању курсева државних облигација, независно од других мера којима је курс негован. Па ипак, још увек није расписан дугорочни зајам, а по најновијим мерама изгледа да је влада одлучила да одгоди упис за извесно време. Место да се обраћа великим капиталистима за дуговорочни зајам влада се обратила малим штедишама издавањем цертификата националне штедње и облигација народне одбране. >

Цертификати националне штедње намењени су ситним и најситнијим штедишама. За цертификат плаћа се 15 шилинга, а после 5 година његова вредност износиће 17 ш. 6 п. и после 10 година 20 ш. 6 п. Облигације народне одбране намењене су нешто јачим штедишама. Номинална вредност им је 5 фунти стерлинга, носе 39 камате, исплаћују се уз отказ на 6 месеца, а после 7 година исплаћују се уз премију од 1592 онима који их буду држали цело време. Једно лице не може да поседује више од 1000 фунти стерлинга облигација и 2500 фунти цертификата штедње. Да би упис успео што боље постављено је 12 комесара и 50 заменика који врше пропаганду. Образовано је 1200 месних одбора са 120:000 добровољних помагача и 50.000 месних група штедиша, који претстављају „национални покрет штедње“ као за време Светског рата. Са издавањем цертификата штедње почело се 1916. До 1921 било је њима покривено 12,5% унутрашњих ратних зајмова у Енглеској. До октобра 1939 издано је укупно 1,428 милиона ових цертификата, а у промету се крајем септембра налазило 377,7 мил. Износ емисије није ограничен, а упис је трајно отворен, тако да од најситнијих штедиша треба да државној благајни стално притиче новац овим путем.

Приступајући издавању ових цертификата влада је донела одлуку у погледу ограничавања потрошње, а тај проблем био је последњих дана много дискутован у Енглеској. Досада су потребе ратних финансија подмириване мало кредитима Енглеске банке и издавањем благајничких записа. Оптицај новчаница попео се на 527 милиона фунти стерлинга. Износ емитованих благајничких записа попео се на 640 милиона, за 130 мил. од почетка октобра. Недељно се издаје сада око 60 милиона, према 30 милиона

Ратни зајмови у Енглеској

пре рата. Од тога употребљава се за искупљивање око 30 милиона, тако да се недељно повећава износ записа за 30 милиона. Банке су се затекле са доста средстава, тако да су могле досада лако да удовоље овој тражњи министарства финансија. Али продужен овај начин финансирања одвео би брзо у инфлацију и зато је био много критикован. Јер с једне стране рат је изазвао мању производњу артикала потрошње и онемогућен је увоз у обиму у ком се увозило раније, тако да се појавила оскудица ни скок цена. Затим је дошло скакање надница, због виших цена, али као нови разлог да оне скоче. Ово је класични облик инфлације. Она би могла да се спречи ограничењем куповне снаге потрошача, али питање је на који начин, добровољно или присилно, зајмом или порезом.

Кенз је предложио оригиналан начин: присилну штед_ њу. Предлог се односи само на раднике и намештенике, јер они с једне стране претстављају највећи број потрошача, а код њих је релативно најмање штедиша. Кад су наднице почеле да скачу јасно је било да ће се радници појавити са већом тражњом на тржишту. Ако већ није било могућно запречити да наднице скоче, треба запречити да се не повећа тражња. Послодавци би имали да задржавају известан проценат надница, почевш са 10% од најмањег годишњег прихода 125 фунти стерлинга, а пење се до 80% код прихода од 20.000 фунти. Задржани износи били би полагани код штедионица на име радника, а укамаћивали би се са 229. Радник не би могао да за време рата располаже овом својом присилном уштедом него тек извесно време после рата. На тај начин присилна штедња дала би годишње по Кензовом рачуну 400 мил. фунти стерлинга, који би се могли употребити за упис државног зајма, била би избегнута инфлација и решено питање извора државних зајмова.

Овај предлог није влада прихватила, док је у финансиским круговима имао одјека. Каже се чак да ни синдикати нису нерасположени према њему, зато што би се овом штедњом заменило јаче опорезивање надница, с којим се рачуна у даљем току рата. Влада није могла да се одлучи за овај предлог, јер је лако завести присилну штедњу, али било би врло тешко дати радницима право да располажу са својим уштедама. Не зна се колико рат може да траје, па ако би се после коју годину дана радници јавили да дижу улоге, дошле би штедионице у врло тешку ситуацију и држава би морала тада да их спасава производећи накнадно инфлацију коју би за време рата