Народно благостање

23. март 1940.

stvaranju rezervi. Odluka o njima pala je uoči Zime, kada je i potrošnja veća, a za proizvodnju uslovi nisu više najbolji. Tražnja za rezerve pridružila se normalnoj i tako dovela do naglog pomeranja u odnosu prema ponudi. Ta izvanredna tražnja kod uglja ne može da traje dugo, ne samo zbog toga Što bi velike rezerve imobilisale ogromne kapitale, nego i zato, što ugalj ne može dugo da leži. U našem mrkom uglju ima duysta sumpora, a takav se brzo pali samim ležanjem. Zatim, nema ni dovoljno smestišta za te zalihe. Zato će posle izvesncg vremena da se smamji ova izvanredna tražnja, koja je sada izazvala kod rudnika naročitu konjunkturu. Možda će ona početi da opada već za koji mesec dana.

Nešto dugotrajniju konjunkturu izazvao je rat, omogućivši izvoz mrkcg ugija koji je dosada bio tako malen da nije vredan pomena. Otpala su dva velika liferanta, Nemačka i Poljska, a Engleska ne može da ih zameni zato, što ne može da poveća proizvodnju uglja i što uvoznici ne mogu da |oj ga plate devizama. Italija je zato primorana da uvozi mrki ugalj od nas. Pomorski saobraćaj vrlo je poskupio zbog visokog rizika, tako da sada železnički saobraćaj nije mnogo skuplji 0d morskog. Takva će situacija trajati po Svoj prilici za vreme celog rata. Ovu ratnu konjunkturu ne mogu da iskoriste svi rudnici uglja. Bosanski naprimer ne mogu zalu Što bi morao da se vrši pretovar uglja, a to poskupljuje transport. To je uostalom stalni razlog

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 181

zbog koga ovi rudnici ne mogu da se razvijaju. Ostali rudnici ne dolaze u obzir ili zbog toga što im je kapacitet proizvodnje premalen, ili zato što su previše udaljeni. Zasada uglavnom može tu konjunkturu izvoza da iskoristi Trbovlje, zato što je blizu Italija i veliki je proIzvođač. Ne treba gajiti iluziju da bi mi mogli da zadržinmc talijansko tržište i posle rata. Ni kvalitetom, ni saobraćajno, naš ugali nema uslova za to i prema tome bilo bi veoma lakomisleno, ako bi mi donosili odluke o proširenju preduzeća na osnovu potreba koje je izazvao rat. Posle Svetskog rata najteža kriza pogodila je one grane industrije koje su povećavale svoj kapacitet ne računajući na situaciju koja će nastupiti kad otpadnu porudžbine koje je izazvao rat. Američka industrija iskoristila je iskustvo i zato se usteže da vrši ma kakve investicije zbog ratnih porudžbina. Ratnu konjunkturu treba iskoristiti tako da se poveća proizvodnja datih preduzeća do maksimalnog kapaciteta. To važi za sve industriske grane, a za rudarstvo naročito. Jer samo otvaranje ili proširenje rudnika traje dugo, a ratna situacija je takva da se ne smeju isključiti iznenađenja, gde bi mir učinio kraj ratnoj konjunkturi. Ako to iznenađenje ne dođe brzo, ipak, kod ovakvih investicija

'sa vrlo dugoročnom amortizacijom kapitala, mora se

pre svega misliti na to koliko vremena će moći da se vrši eksploatacija.

V. POLITIKA GLAVNOG POTROŠAČA.

Po kretanju cena uglja situacija rudnika ne izgleda loša. Od 1937 do 1938 proizvodnja kamenog i mrkog uglja povećala se za preko pola miliona tona, a indeks cena na veliko skočio je sa 100 na 114,46 po podacima Narodne banke. lako je ostalo neprodano oko 300 hiljada tona, proizvodnja se povećala za 300 hiljada tona 1939, a indeks cena na 121,29, a po mesecima još više, jer je u decembru stajao na 134,75. Taj podatak pokazuje da problem hiperprodukcije nije prost, jer bi ovaj skok cena bio nemoguć, ako na tržištu ostaje toliki višak neprodan.

Međutim, za rudnike uglja postoje dve cene. Gornji indeks cena važi za slobodno tržište. Nezavisno od tih cena železnice kao najveći potrošač diktiraju svoju cenu. Kod toga one vode politiku što nižih cena, ne VOdeći računa o siluaciji rudnika uglja i njihovim troškovima proizvodnje. Rudnici moraju da računaju sa роtrošnjom železnica, i da se otimaju o njene porudžbine. Ali mnogi od njih ne mogu da liferuju po cenama koje one diktiraju. Kapitali koji su investirani u rudnike uglja ne mogu da rade uopšte, ako njihova proizvodnja ne dostigne izvestan obim. Prema tome više cene na slobodnom tržištu, koje ne apsorbira dovolino velike količine, ne mogu da stimuliraju proizvodnju, koja bi mogla da bude rentabilna uz te cene. Pojedino predu-

zeće moglo je da doživi prosperitet izvesno vreme ako је imalo nešto povoljnije zaključke sa železnicama. Čim to otpadne menja se njegova situacija iz osnova. Promene uslova liferacija od strane železnica pogađale su tako jedan rudnik za drugim, pa pošto je veći deo njih bio slab kapitalom, obično nisu mogli da izdrže takve udarce i padali su. | Polazeći sa stanovišta budžetskih interesa državne železnice su favorizovale državne rudnike. Oni su produžili da proizvode sa starom tehnikom, i zahvaljujući porudžbinama države mogli su da se održe i takvi, nasuprot privatnim. U izuzemmom slučaju, kao što je Trbovlje, koje je imalo dovoljno sopstvenih sredstava i odavna modernizovano, bilo je mogućno da se podnesu ti udarci, svakako na štetu preduzeća i nacionalne privrede. Državne železnice, kao monopolski potrošač, mo-

rale bi da imaju nacionalno privredni kriterium u SVO-

joj politici potrošnje, a ne samo budžetski. One bi morale da osiguraju rudnicima uglja izvestan „minimum

proizvodnje svojim porudžbinama, po cenama koje ne bi bile diktirane bez obzira na troškove proizvodnje

uglja. I ta politika morala bi da se vodi konzekventno, da promene njezine ne izazovu one posledice koje su imale do sada.

VI. ZAKLJUČAK

Ali ako se u nacionalno-privrednom interesu može da stavi taj zahtev na železnice, ne može se s druge strane zahtevati od njih da tim porudžbinama izvuku iz blata celokupnu našu industriju uglja. Ne bi bilo u interesu nacionalne privrede da se tim porudžbinama održavaju u pogonu preduzeća koja nemaju ekonomski rezon d'etre opstanka. A takvih ima mmogo. Kvalitet uglja mnogih rudnika |e takav da bi železnice upropastile ložišta, ako bi ga upotrebljavale samo zato da se ugalj proizvodi. Tehnički su mnogi u takvoj situ-

aciji, da bi se za njih morala da predvidi visoka cena, da bi mogli da rade. To bi bila premija na tehničku zaostalost, a to ne može nikako da bude princip na kome bi počivala politika železnica kao potrošača.

- Videli smo da ima velik broj rudnika koji su tehnički u takvom stanju da se ne mogu održati. A svi

oni bi hteli da opstanu, i kad se tuže na železnice, te

povike nisu uvek opravdame. Kapacitet rudnika sa boljom tehničkom opremom nije toliki da bi oni mogli da podmiruju potrošnju i čim se pojavi nešto veća tražnja