Народно благостање

10. абгуст 1940. misli da donosi nikakve drastične mere monetarne prirode koje bi mogle poljuljati veru u vrednost dinara. Time je on potvrdio svoju izjavu od 4 jula tg. Ove reči dobile bi punu ubedljivost da je g. ministar odgovorio na pitanje na koji način misli da dođe do sredstava. To pitanje se proučava u vladi, ali док је перотпајо njezino stanovište dotle i umirenja koja даје 2. Ministar ne mogu da potpuno umire duhove. Možda bi njegove izjave to i mogle. Ali kao rđav sekundant |avlja se partiska štampa. Po pitanju koja će sredstva vlada naći ona je već dala odgovor. »Obzor« i »Hrvat-

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 505

ski dnevnik« bacaju oko na Narodnu banku, »Hrvatski dnevnik« smatra prirodnim da se ćuti o izvorima koji će biti upotrebljeni, da bi se izbegle reakcije kakve su se pojavile sa pitanjem podržavljenja Narodne banke. Reakcija je sasvim prirodna, jer su u pitanju kapitali akcionara. Ona bi došla od sopstvenika zemljišta i zgrada, štediša ili ma koje druge kategorije kapitalista, ako bi bilo izgleda da se zavede makar koja mera koјот bi se izmenilo njihovo imovno stanje. Ako se ćuti o merama, onda su na oprezu i oni koji njima neće biti pogođeni. To se moglo izbeći.

писмо с пута

Лисабон ! августа 1940.

Т ТОРТУРА, НЕ ПУТОВАЊЕ

Две трећине оних који су ми завидљиво добацивали да би били пресрећни кад би могли да ми праве друштво авионом од Београда до Њујорка, покајали би се — ако не раније — а оно свакако у Лисабону. Писао сам већ да путовање овога рата није задовољство. Сада могу мирно да кажем да наше избегличко путовање у Светскоме рату није било ништа теже за нерве него данас на поменутој линији. Две су ствари специјално отежале то путовање: рат и сеоба народа. Река путника из западне, источне и средње Европе, која постаје из многобројних притока, а код Лисабона утиче у море, може се назвати сеобом народа. Један енглески конзуларни чиновник ми је казао, да никако не разуме зашто је цео свет навалио у Америку. Разуме, вели, Јевреје и политички новим стањем ствари угрожене људе; разуме Американце, који напуштају Европу; али има сваке недеље по који случај где никако не може да схвати мотив такве куражне одлуке.

Главни контингент чине Јевреји, који иду у Северну и Јужну Америку, а међу њима данас углавном они из Француске. У Лисабону се чује највише француски и немачки — права слика Елзас—Лотрингије. Иначе не само да је Лисабон вавилонска кула, већ и сва саобраћајна средства од Загреба до Лисабона. Из Загреба нас је било У авиону шестеро: једал млади брачни пар — јеврејски из Југославије, један јапански брачни пар, један непознат човек (вероватно шпијун) и моја маленкост. Постоји једна разлика у физиономији наших избеглица у Светском рату и ових данас; ови су данас бескрајно веселог лица. Тешко је описати тај силан израз радости, који код њих долази у толико јаче до израза, у колико су даље. То је радост коју осећа човек непосредно после какве омртне опасности. Можете мислити какав је био осећај страха код онога младожење из Загреба, који је имао при себи брдо од доларских новчаница и колика радост кад је кренуо авион! При улазу у Италију све је то бацио цариницима под нос. Можете мислити како се осећао јеврејски брачни пар из Кракова који је у Мталији чекао на овај полазак од де: цембра и онај који двадесет дана није могао да добије место. Авион као саобраћајно средство на овој линији за превоз путника је номиналан као стабилизациона вредност данашњег динара. Италија и Америка одржавају ту авионску линију због поштанског саобраћаја. Неодењене услуге чине ове две земље народима Европе и Америке, јер је пошта од веће користи много већем броју људи него путнички промет. До скора није било везе поштанске између Европе и Америке, Кад је из утробе лепога авиона на

аеродрому почела да куља хрпа поштанских мџакова, ја сам разумео значај те линије. Било је ту руских, мађарских итд. пошиљки. Ја сам добио место у том авиону на начин, који ме је бескрајно обавезао. Али сам био разочаран кад сам видео да је у авиону празних места, Тек сам у Лисабону од чиновника добио обавештење да авион има максималну носивост. Овај је првенствено за пошту. Путници се пуштају унутра не према броју места, већ према тежини.

Видео сам небројена лица како се конвулзивно покрећу на саопштење да Клипер има слободних места тек крајем септембра. Тек толико да се каже неки датум! Видео сам једнога Американца, који је платио једну карту за Клипер у Америци, другу у Европи, а трећу за грчки брод Неа Хелас који стоји према Клиперу као шеширџија према господу.

Питаћете ме, а у чему леже те тешкоће. Боље да вам не одговорим, јер ћу почети псовати као лађар. То није путничка, то је избегличка тешкоћа, Небројено пута сам помислио, где је сада мој пријатељ Велизар Јанковић, који је увек умео да створи за себе какав преференцијал. Сад да га видим где не броји ништа ни титула министар, ни дипломатски пасош, ни лактови! И што је најгоре, нити имате на кога да се жалите нити на кога да се љутитге. Пре свега час поласка је мање више непознат. Друго, можете купити само карту без датума и долазити редовно на одређено време, рецимо у пет часова изјутра, на огледање среће. Пртљаг мора бити с вама, рачун плаћен у хотелу, али без збогом; а вероватније је да ћете се опет видети. Кад ово описујем дужност ми је да додам да сам ја прошао боље него што се може замислити. Кад човек остари и кад се држи усправно и не пуви, долази у положај да му сви помажу. Незнам чиме сам иначе обавезао многобројне наше и стране функционере, који су ме овог пута бескрајно обавезали. Али то не значи да сам ја путовао као колима из Београда у Топчидер. Стигнеш например у суботу. До понедељка до десет часова можеш да се сунчаш или париш, што лакше подносиш. У понедељак почиње акција, чији резултат можеш у најбољем случају знати Сутра дан, а поћи тек прекосутра, Ко крајем јула зна за какво корисно и пријатно занимање, ма и У граду најлепших музеја на свету, тај може да понови овај експерименат — али ипак да не гледа у термометар.

Врућина! У Риму сунце не пече већ сече, али стални