Наша књижевност

НИРНБЕРШКИ КАВЕЗ

Дрхтао сам од узбуђења, у ком је било помешано среће, бола, гњева, осећања правде која тражи задовољења, обичне љубопитљивости и још десетак мање разговетних нада и примисли, у тренутку кад сам, после двочасовног пробијања преко бирократских препона, најзад залупио за собом врата Секјурити Офиса и обрео се у сивомрком холу нирнбершког Јустицпаласта.

Одатле су се бескрајни ходници гранали на све четири стране гломазног лабиринта са слепим завијутцима, еркерима, стубиштима и одајама, с којима не би изашао на крај ни човек куд и камо мање ужурбан. А ја сам био грозничав од жеље да што пре уђем у дворану где пред већем Међународног војног суда одговарају хитлерови маршали, министри и лајтери — Геринг, Хес, Рибентроп, Кајтел, Розенберг, Франк, Фрик, Штрајхер, Функ, Шахт, Дениц, Редер, Ширах, Саукел, Јодл, Папен, Сајс-Инкварт, Шпер, Нојрат и Фриче, за злочин и заверу против мира и све оне неизрециве нацистичке монструозне злочине овог рата, који су они хтели и повели и у ком је тешким, насилним смртима уморено 57 милиона људи.

Зато, нестрпљив и врућ, не задржавајући се, завио сам првим ходником лево, појурио, завио по други и трећи пут и — после четврт сата трке, нашао се на полазној тачци. Журећи, ударио сам, овог пута, десним правцем, али нисам стигао да пређем ни двадесетину корачаји, кад ме стражар, који се као чудом, како то већ бива, створио преда мном, ухватио вешто за раме и окренуо као чигру.

Док сам тражио исправе по свим џеповима, он ме је, преживајући „чвин-гум“, гледао с потсмешљиво наглашеном стрпљивошћу. Кад сам их нашао и показао, почео је да сумњичаво врти главом. А кад их је узео у руке, стао их је разматрати с тако очито априористичким неповерењем, да бих му најрадије скресао... Јер нема честита и мирољубива човека ког не би у сличној прилици, спопала неодољива слична потреба, без обзира на евентуалне неугодне последице. М било ми је збиља врло горко и тешко не учинити срцу по вољи, па пукло куд пукло. Но хитао сам сувише, да бих могао губити време на задовољење својих врло разумљивих и легитимних жеља.

Папири су били — „о ке“, рекао је пошто је престао да мрљави по њима. | :

__Али следећи агент чешкао се испод белог, лакираног шлема, ломећи се дуго да ли да ме пропусти или не. Прошао сам, ипак, Он је