Наша књижевност

о идејном и тендециозном у уметности ; 491

уметника, са душевном мужевношћу генија, који је имао снаге да устане против неправде и својих лажних нада и веровања.

Какав је био исход те борбе између лажне тенденције и истинитости стварности» Чак и код таквог генија као што је био Толстој, погрешна тенденција морала је бити негативна и зато су за свакога очигледнеп ротивуречности које она уноси у дело. Маколико да неприродно звучи глас Нехљудова, његове речи су и у противуречности са основним, позитивним смислом дела, суштином која слави своју победу над проповеди о непротивљењу злу и самоусавршавању. Кад читате последње, завршне речи Нехљудова, оне треба да вас увере да је извршивање евангелских заповести „једини разумни, човечански смисао живота“, али те речи, које кваре и целину дела, немају снаге да заглуше у вашој души жеђ за борбом, активном борбом против стварног зла на земљи, зла због кога човек не може да живи срећно на земљи, Јер та тежња извире из целе садржине дела, из истинског изношења драмског сукоба, изнетог оном трезвеном и поштеном истинитошћу за коју је Толстој био способан.

Какве закључке намеће тај пример» Нетачна идејна тенденција штрчи чак и у уметничким делима таквих великана какав је Лав Толстој. Али у њима, у правим уметничким делима, реални живот пробија себи пут често побеђујући утицај лажних тенденција. Према томе, идеал уметности и уметника је хармоничност, сливање идејне тенденције с животном истином историских прогресивних снага.

Можда, у вези с тим, не би било сувишно навести исказе једнога од претставника велике руске критике, која је свестрано проучила то питање, и дала му научно-револуционарно решење. Имаћемо у виду ниже наведене исказе Доброљубова,

„Уметник, пише он, кога руководе правилни назори у његовим општим појмовима, има ипак то преимућство пред слабим или лажно изграђеним писцем што може слободније да се предаје инспирацијама своје уметничке природе, Његово непосредно осећање му увек тачно показује предмете; али ако су му општи појмови лажни, у њему неминовно почиње борба, сумња, неодлучност, и ако његово дело и не би било на крају лажно, ипак постаје слабо, безбојно и нескладно. У другом случају, кад су уМетникови општи појмови правилни и у потпуности у складу с његовом природом, тада се тај склад и јединство огледају и у делу.Тада се складност огледа у делу јаче и живље и може лакше да доведе разумног човека до правилних закључака, и према томе, има бољи значај за живот.

Појмљиво је потпуно, да оваква или онаква општа начела, њихова тачност или нетачност имају историски карактер. Не говори се о правилности уопште, већ о оној правилности погледа уметника која изражава за своје време историски-прогресивне тенденције развића друштва. Са те тачке гледишта лако је схватити историске особености совјетске литературе и ново постављање питања, које про-

У КМ КИ ПИ АН И ПИО Вј