Наша књижевност

490 _ Наша књижевност

Постоје тежње, које су у противуречности са истином стварно“ сти, објективном тенденцијом историског прогреса друштва. А таква тенденција је у противности са уметничком истином. Истина је у уметности, Лаж, говорио је Лав Толстој, упропашћује у уметности сву везу између појава: „све се као прах распада“. Али у исто време уметник није некаква организација која на својствен начин, аутоматски, одражава праву стварност. Уметник је, као и сваки други, плод свога времена и класе, На стварност он гледа кроз одређене класне интересе, које или свесно усваја и брани или их несвесно упија у себе. Стварност му се приказује, како то каже Шчедрин, под одређеним „углом схватања“, а у уметности много зависи од тога „угла схватања“. Идејна тенденција не само да није неважна за уметност, већ је главни нерв и душа уметности, она ствара ону екстазу без које нема праве уметности, Али ако би се идејна тенденција разилазила с објективном животном истином, уносила би противуречност у уметничко дело и ма колико велики био уметник, та би се противуречност појавила у његовом делу.

Необично је поучан у томе погледу пример стварно великих уметника. Велики су они, пре свега, зато, што су, ма коме времену припадали, крчили себи пут, често кроз честар свакојаких противуречности, ка напредним идејним тенденцијама свога времена, а глас им је звучао као глас напредног човечанства. Зато су им се имена овековечила у човечанству и постојаће догод буде људи на свету. Велики руски писци Х1Х века довољно су јасни примери за то.

Довољно је познато из историје књижевности да су ова или она убеђења неких великих уметника прошлости била у противуречности са истином живота, који се историски развија. То је једна од основих одлика проблема о тенденциозном у уметности прошлости. Познато је, такође, каква је мучна преживљавања и колебања проузроковала та противуречност. У својим забелешкама из историје руске литературе Горки наводи као поучан пример „Васкрсење од Лава Толстоја. ;

„Узмимо опет Толстоја: задатак је — наћи племићу за њега достојно место у животу. Писац се узгредно дотицао свих страна живота, падао у јасне, а за наси поучне противуречности са основном својом мисли, више пута је кварио њену целовитост, а најзад је он, проповедник пасивности према животу, морао да призна и скоро да оправдава активну борбу у „Васкрсењу“.

Читалац се добро сећа гесла у „Васкрсењу“, којим велики писац изражава једну од тенденција у том делу: тенденцију примирења, пасивности, самоусавршавања човека као главних услова за постигнуће среће на земљи. И Нехљудов стварно иде по линији те тенденције. Али се та тенденција страховито разилази са оним што је велики уметник нашао у животу, разилази се са његовом искреношћу