Наша књижевност

590 Наша књижевност

савременицима. Није стајао ни у каквим уметничким односима према вођима романтизма своје епохе. Потсмевао се бајкама средњевековног витештва, оживелог у романтици, које су Скот и његови подражаваоци измишљали. Исмевао је сентименталне афектације, патетичну побожвост и пародирао Дизраелиеве блиставе упадице.

Текери има једноставан, јасан стил, иако и стилом прилично опширан за наше појмове. Али он осећа тесне везе са Адисон, знаменитим публицистима и критичарима, и“са Свифтом и Филдингом. чувеним сатиричарима. Његово око изоштрено је за изопачености жи: вота. Здравим људским разумом и смислом за реално, обухвата брзо оно што је комично и смешно у често свечано драпираним сценама живота. Он је у толикој мери наследника традиција и начина мишљења осамнаестог столећа, да често оставља утиске једог новог Филдинга, модернизованог и са оштријим погледом. Ситуације које описује занимају га толико, да каткад забсравља да им је он творац и проналазач. Његове личности тако су живе и интензивне, да се издвајају из прописаног плана и, скоро независно од писца, живе својим властитим животом. : 5 Е

„Како му је, доврага, тако што пало напамет» пита се Текери, зачуђен поступцима својих јунака. „Ја не контролишем своје јунаке, у њиним сам рукама и они ме воде, куда хоће“, узвикује са привидним чуђењем и потајним задовољством. И, као Филдинг, кашто напушта невидљиви песнички лабораториум и ступа пред публику, да објашњава људе и судбине. „И док разрађујемо наше карактере, желим, као чо“ век и брат, да замолим за допуштење, не само да их предведем, већ н да том приликом, и сам сиђем са платформе и попричам мало о њима“. (Венити Фер).

Филдингов значај лежи, поред талента, у проналаску овог облика хумористичног романа. У техници, у изради дијалога, у вештини причања, Текери је превазишао старијег песника. Он је један од најпотпунијих приказивача енглеских прилика и обичаја. У много чему сродан је са сликаром Хогартом, који је, са духом, иронијом и скепсом, наносио на платно достојанство и беду свога времена.

Његова прва дела су карактерне студије и пародије џентлмена-злочинца, хохштаплера, шерета и убица. „Књига снобова“, која му је донела много славе, састављена је из сатиричних монографија.

Племенитој деци из сиротилишта и друштвеним бродоломцима, које Дикенс приказује са саосећањем и садоживљавањем, посвећује он један документарни пандан у животној слици „Катарине Хајес“, погубљене 1796 због убиства мужа. У „Успоменама Бери Линдона“ пушта једног варалицу и угурсуза да храбро и са саморазумљивом бестидности прича своју биографију. Са хладним скоро научним интересовањем испитивача природе, који описује неког отровног инсекта — али је, истовремено, и опчињен тим бићем, описује он јунакињу „Сајма сује-