Наша књижевност

Грађански и рички роман у Енглеској 591

те“, Вети Шарп, која, са упорном вољом и многоструким талентима, покушава да се из сиромаштва и презрења успне у друштво. То је изванредни приказ судбине једне жене. Судбине која се, без вере и љубави, одиграва у енглеском друштву у данима Ватерлоа и данима одмах после њега, у средини бонвивана, егоиста и фарисеја.

Супротна улога додељена је њеној пријатељици Амалији, једној побожној и љубазној сањалици, која и преко гроба уздише за једним аристократским јунаком, у коме су сви читаоци давно већ сагледали охолог глупака.

„Пенденисова историја“ треба да буде пандан Филдинговог „Том Џонсу“. Можда је Пенденис сам аутор. Али се Текери тужи, да се у његово доба ствари не смеју називати правим именом и да је песнику забрањено да изговори оно што је природно. Тако јунак Пенденис остаје нешто блед, јер се Текери труди да се отме искушењу, да младог човека нагог изложи, са свим његовим прохтевима и страстима. Сто година раније, Филдинг се на то могао усудити. Али, у међувремену, енглеска буржоазија постала је побожнија. Лулу атеизма, коју је тако одважно била запалила, одложила је на страну, престрашена, јер је четврти сталеж просвећивање користио за критику постојећих односа.

„Историја Хенриа Есмонда, есквајра“ је једна врста аутобиографије из доба краља Ђорђа ! и, са финим уживљавањем а без педантног историзма, описује дворски ваздух тог времена. Тај роман — који се сада првипут појављује на нашем језику — једино је дело које је аутор пустио да потпуно сазри и стигне у штампарију уистини готово. „У изградњи је потпуније а у облику изједначеније од осталих његових дела.

Јунак, који се по краљевом доласку на власт повукао у Виргинију, прича како је кроз многа лутања нашао пут ка правој љубави. Они његова драгана лакоумно се заложе за једног кнеза, у кога није било ни достојанства ни захвалности. Бесциљан чини се ток овог света. Промишљени и лакомислени поступају подједнако погрешно. Бесмислени случаји, изгледа, деле части и круне. Али живот је велики учитељ и можда му полази за руком, да одгонетне смисао и пут опстанка. Преко велике разлике у годинама, једна нежна и права љубав доводи у личну срећу.

Текери увиђа бесмисленост поретка који описује и потајно презире. Али му се чини да нема могућности за промене, сем код појединих карактера, код којих се проводи постепено, уз жртве и одрицања.

· На врху тог друштва стоје они који су на све спремни, лишени свих скрупула. То је свет пун лакташа, филистара и снобова, који на сајму сујете воде главну реч.

Енглески романи из те епохе, а пре свега дела Чарлса Дикенса и Вилиама М. Текерија, описали су време и друштво, са реалистичком оштрином и уметничком снагом. Њин утицај на литературу светског значаја је. Маркс о њима пише у чланку „Средња класа у Енглеској“:

„Сјајна школа модерних енглеских романсијера, чије су убедљи-