Наша књижевност

НЕВИЋЕНЕ ОНАБЕ

Са заробљеницима што су се по слому Њемачке враћали у своју земљу стиже у варошицу једног дана, средином љета, и Стојан Трубар. У гомили свијета који је на порушеној жељезничкој станици с плачом и жагором дочекивао војнике, нађе се и он онако необријан, поспан и прилично пропао од четворогодишњег робовања и дугих путева преко попаљене Европе. Ношен жељом да види које било познато лице из свог села, он се неколико пута узалуд осврну погледом по искупљеном народу, па на старој станичној пумпи у дну перона угаси жеђ и поче да се умива.

Дуго и задовољно испирао је снене очи и запљускивао се по упалим образима, као да је том завичајном водом и тим брзим одлучним својим покретима хтио да спере и баци са себе не само гареж и прљавштину из возова већ и сва она жалосна сјећања на лагер и бараке пуне глади и вјечите стрепње од савезничких авиона и раздражених њемачких стражара.

— Друже, ми се кб познајемо. Ти си...

Чувши тај глас иза својих леђа, Стојан се окрену и мокру руку пружи казанџији Јанку Пушкару, који му је, некако пред рат, ту у варошици поправљао кавени млин и калаисао неко бакарно посуђе. Па одмах заусти да упита Јанка да ли шта зна о његовој жени и дјеци, али казанџија је већ слутио шта хоће заробљеник:

— Живи су, живи све троје. Уз ону офанзиву, четрдесет друге, био сам код твоје куће гдје се налазио штаб Друге крајишке, а послије Срески одбор. Милка ти је била рањена у главу, али стигла је та твоја другарица и војника да нахрани, и одборника да послуша, и дјечицу да вам сачува од непријатељског ножа и куршума. Синови су ти сад скоро кб ова моја Драгица.

Ту казанџија помилова по коси плаву бледуњаву дјевојчицу, која је могла имати седам година, а Стојан је с невјерицом гледао у Пушкара преко дебеле зеленкасте кошуље коју је објема рукама држао пред лицем заборављајући да се њоме обрише. Потом из кофера извади и пружи Јанковој ћерчици неколико коцака шећера, па пожури у своје село.

— Види ти како чо'јек може да се превари...