Наша књижевност

594

Наша књижевност

Та мисао прогонила га је дуж цијелог пута што је долином потока, кроз погажена стрњишта и високе кукурузе, све дубље залазио у села испод планине. Висок и кракат, са жутим дрвеним кофером на леђима, Трубар је на махове живо убрзавао кораке као да је бјежао од оне велике заблуде коју је из своје земље однио у заробљеништво и тамо се годинама с њом носио као с неком скривеном незараслом раном.

"Док напољу ромиња јесења киша и померански вјетрови цвиле У жицама око барака поплављених електричном свјетлошћу са стражарских кула, Стојан се на трећем „спрату“ стјеничавог дрвеног кревета до неко доба ноћи бочи са својим мучним мислима и привиђењима. Већ друга је година како из његовог краја нема никаквих вијести и човјек се понова предаје оном дубоком предратном увјерењу да је она сићушна рошава његова женица Милка сасвим смушена и ограничена и да ни својом плитком женском памећу ни јадном снагом није дорасла за догађаје што се одигравају у његовом далеком завичају. Свршено је и с њом, и с дјецом, и са свим оним голоруким народом што данас онако слијепо и лаковјерно јуриша на њемачке тенкове и усташке бункере. Свршено заувијек. -

— Је ли тако, Живко»

На другом „спрату“ кревета, испод Трубара, лежао је онај плећати Личанин Живко Траживук, који је Стојана вазда храбрио својим добрим ријечима, пуним необичне ведрине и вјере у добар исход свега што се збивало у њиховој отаџбини и код њихових кућа. Живко је увијек знао о чему Стојан размишља и кроз полусан га је умиривао:

— Спавај, Стојане, спавај. Невиђене су се снаге код нас пробудиле и тешко оном ко се буде рвб с мојом Ликом и твојом Крајином

Али Стојановој сумњи није било лијека и у тим дугим бдијењима и маштаријама њему се скоро сваке ноћи привиђало како његову жену и дјецу носи бијесна непријатељска поплава, чију ћуд Милка не познаје и којој се она нигдје и ничим неће моћи одупријети.

Па се, онако у путу, опет тргне и сјети казанџије:

— Ама како оно чо'јек рече: и војску је 'ранила, и одборнике слушала, и дјецу нам сачувала. Та моја Милка... У

У сокаку што је водио кроз његов шор, Стојан за часак застаде пред самим вратницама свог дворишта, као путник који није сигуран на какав ће пријем наићи у кући у којој би му се ваљало оконачити. На зеленој тратини, ско ониске старе јабуке играју се, ено, његови

близанци Илија и Бранко: повуку за браду једног јарца и уз подругљиво мекетање томијешано са страхом бјеже испред наљућене живо

тиње у онај ограђени простор украј тараба, гдје је прије рата одгајиван и чуван купусни расад. :

Кад опазише необријана и прашињава војника, малишани ишчезоше иза штале, а из куће искочи Милка с дугом неспретном врећом у лијевој руци. Тако се, не испуштајући врећу, и пољуби са Стојаном,