Наша књижевност

па се за један корак измаче натрашке и погледа мужа с неким суздржљивим смијешком кога он у том тренутку није могао да одгонетне, Неколико секунада обоје поћуташе, па жена прва проговори:

— Три пута сам долазила и чекала те на станици, а данас се спремамо за вршидбу и морадо' остати код куће. Пожњели смо шеницу коју су усташе сијале на земљи они' Јеловчана што су побијени у Јасеновцу и сјутра ћемо је вријећи доље на Дамјанову гумну. Само, не знам шта ћемо за вреће, слабо ти стојимо с врећама, мој Стојане. Сла60: слабо

А Стојан је посве збуњено и зачуђено стојао пред Милком. Сузе су му навирале на очи и није располагао ни једном једином паметном ријечју коју би у том часу требало изговорити. Живи су, ето, заиста живи и она и дјеца, и Милка га баш људски и другарски дочека. Али говорећи то о врећама, жена је тако замишљено климала главом као да је та брига због оскудице у џаковима баш оно највеће и најважније што је она имала да му каже послије ове дуге четири године што су их раздвајале својим убитачним несаницама и "недогледним страховањима.

— Чујем да си била и рањена,

— Али рана ми је лако и брзо зарасла — одговара Милка, показујући на тјемену ожиљак који јој се јасно распознавао испод црне косе, — А могло је и горе бити: вучем Илију и Бранка за руку преко Ковачевца, наши туку с Врлетног Бријега, а они одоздо од Жабића кућа, па зрна све шишају око мене и дјеце. Тек кад ме крв обли по

лицу, видје' ја да ме је зрно до'ватило по глави. Послије су наши оја- _

чали и нијесу им дали ни да завире у села, али ја сам имала пуне руке посла. Требало је борце 'ранити и ране им завијати, другови из одбора сваког дана нешто ново наређују, а дјеца к'о дјеца: „Дај, мама, крува, дај пекмеза и мушмула.“

Стојан и Милка сједоше на троножне сточиће испод јабуке и жена једва дозва синове, увјеравајући их да. им је дошао тата.' Дјеца су, држећи се за мајку, сумњиво и са страхом загледала у лице брадатог човјека. Главати, ошишани Бранко устегну своје зелене панталонице сашивене од њемачке униформе, загрли матер рукама око врата и тихо је упита: ;

— Мама, је ли тата био у четницимар — Па не чекајући одговор, гласније продужи: — А је л де да се ми више не бојимо четника» Ако они и усташе опет доћу, партизани ће из пушака, па ћеш ти виђети како они бјеже преко потока.

Стојан је снуждено ћутао.

__А Милка се смијешила оним истим загонетним својим осмјехом с којим је и дочекала заробљеника У дворишту. (Стојан се у недоумиц“ питао: „Да ли се ова жена радује мом повратку из ропства или сад она мене багателише»“) Па одједном Милка забринуто погледа у наобла-

А љ ака

А раке Иље

Мр.