Наша књижевност

ПН ТЕ и уљу и и ГЛЕ и 577 : ЈЕ

О идејном и тендециозном у уметности 493

да се затворе све поре, кроз које пролази тако неопходан за уметвика животворан ваздух идејности, оне идејаности која удесетостручава стваралачке снаге писца, даје му јасно појимање догађаја, ствара неоходну хармонију са његовом уметничком природом, јавља се истинским ферментом његове уметности. Који уметник наше зе-

мље — само ако је честит и искрен у свом стваралаштву, ако, као прави уметник, стварно воли човека — „биће велико и трагично (Горки)“, и ако сматра за своју дужност да велича човека, — који би

уметник морао да намеће својој уметности тенденције чија је душа и смисао истинска човечност, активно улажење у живот у намери да се из њега искорене све силе које упропашћују и снижавају живот човечји. Зар није први знак истинског уметника, правог уметничког талента његова органска тенденциозност, — да покаже колико је пријемчив за историске процесе, који се догађају у нашој земљи, — процесе који су толико важни за судбину човечанства»

Један још аргуменат се појављује у корист идеје о нетенденциозности уметникове природе —- неслагање савршеног уметничког поступка за интересовањем уметниковим за садашњицу: јер она је баш више од свега тенденциозна, она гуши уметника, тера га да приђе овој или оној страни, омета га у унутрашњој усредсређености и т. д:; зато права уметност и сликање животних и актуелних питања садашњице у неку руку стварају противуречност.

Нажалост, и тај се аргуменат може наћи у разматрањима К. феђина. Друг Феђин, истина је, много говори о томе да лично он, У почетку свога књижевног рада, није замишљао себе као уметника ван везе са садашњицом, ван оних сликања рата и револуције у којима је живео цео народ. Али се ограђује са толиким бројем напомена, да се утисак читаоца и против воље мења и њему је тешко да се одвоји од другог, управо супротног, мишљења: садашње уметничко дело не ствара се сликањем садашњости, већ времена које је већ постало прошлост.

„Да, да, материјал садашњице се љуља, осетио сам то ја до физичког бола, и не само ја већ и сва нова литература, која је узела на себе Сизифов посао стварања. Десетак пута ми је тај материјал личио на сув песак, који кад узмеш у знаку, уколико јаче стежеш песницу, утолико више клизи између прстију. Само онај добро зна то варљиво и подмукло својство материјала садашњице ко је годинама покушавао да задржи у својој руци, колико боље може, песак садашњих дана, не обраћајући пажњу на велику, често саблазан, да ради на мермеру прошлости. Пример „Рата и мира“, који је постао класичан, прогонио нас је и сметао нам је својом необоривошћу. Који му драго велики неуспех писца који слика садашњост као да је утврђивао мишљење да за стварање уметничког дела мора неопходно постојати растојање између уметника и епохе, коју описује. Позивање на „Рат и мир“, „Фауста“ и „Дон Кихота“ доводило је у

:

о Ма