Наша књижевност

ИН РЕЧ МУ АН На

494 Наша књижевност

везу судбину наших експеримената са искуством очева и дедова, који | су преко Флобера закључивали: „Да би се створило ма шта дуготрајно, мора се имати чврст темељ: нас мучи будућност, нас задржава

прошлост. Зато нам садашњост и измиче.“

„Можда би требало да се ја, у интересу уметности и чак про-

сто уметничке вештине“, обраћам материјалу који не зависи толико од актуелности дана — тј. историји... (123—7124 стр.) Према томе, за интересе уметности и „просто уметничке вештибило би штетно да се бави актуелним стварима, Да ли је то тачно» Да ли то потврђује искуство развоја светске уметности» Да ли је то збиља „искуство очева и дедова“ оставило потомцима у аманет де се не прихватају сликања садашњости, јер то умањује уметност и вештину уметникову2

Да видимо, најпре, шта о томе мисли Бјељински, који је, као што је познато, у својој естетици успешно уопштавао уметничко искуство „очева и дедова“, и то оних који су били најбољи и велики преци савремене уметности,

Бјељински ставља директно питање: да ли сликање садашњости смета уметности да буде права уметност, и даје на то питање следећи одговор:

„Штета по уметност као последица утицаја савремених друштвених питања, могла би се пре показати на слабијим талентима, али се она и ту показују у неспособности разликовања стварног од нестварног, могућег од немогућег, или још тачније: у страсти за мелодрамско, за натегнуте ефекте. Шта је нарочито добро у романима Евгенија Сју2 Верне слике савременог друштва, у којима се најбоље види утицај савремених питања. А шта је њихова слаба страна, шта их до те мере квари да човек губи сваку вољу да их чита» Преувеличана мелодрама, ефекти; лажни карактери, као што је принц Рудолф Једном речи све лажно, нестварно, неприродно, а ово ниуколико не долази од талента, који прожима дело с времена на време, али не стално.“

Друг Феђин се позива на Флобера. Зашто се не позива на Бјељинскога, који је васпитавао велику руску литературу баш у духу сликања акутних, пуних, савремених питања садашњости» Или, је Флобер, може бити, више у праву него Бјељинскиј> Али ко још не зна да је објективност, коју проповеда Флобер, била грубо тенденциозна, и успела је мање да заоштрава, а више да отупљује социјална осећања уметника 2 Е

“

не

Саслушајмо сада мишљење и таквога познаваоца литературе и књижевнога творца као што је био Шчедрин: ,... када стварност на | силу повуче човека, кад освоји сазнање да без нашег личног учешћа | нико наше дело не може да створи, а да се ни у ком случају ни само од себе неће створити, тада прека потреба да се човек осети грађанином, прека потреба да се узме учешће у општем току живота, па

/