Наша књижевност

је било милости. Требало је уништити пријатеља Хентовог, ученика онога покварењака који се дрзнуо да удари ва Принца-Регента и да у својој сатири Пир песника ошине узвишену и недостижну личност Виљема Вордсворта. Мако је Китс у предговору свога спева и сам врло скромно говорио о себи и расправљао о мана-/ ма свога дела, консервативни часописи нису само дигли вику против зђегсве поезије, него су врло грубо исмејали и вређали и саму његову личност. Што је још теже, либерална зЕдинбуршка ревија“ у том тешком часу за Китса муком је ћутала. Тако су и торневска Опапепу и виговски ЗЈјаскуоод триумфовали над беспомоћним песником. Једино је његов пријатељ Ренолд успео да у једном листу мањега значаја објави један правичан приказ Китсова спев.

Али Китс је исувише био песник и имао је довољно свести о својој вредности да би га неповољна критика могла обесхрабрити. Нажалост, он у то доба почиње озбиљно побољевати. Његово имовно стање је тешко, а породичне прилике сасвим лоше: један брат болује од суве болести, а други брат и снаха, с којима се нарочито лепо слагао, одлазе у Америку трбухом за крухом.

Китс је усамљен и болестан. После једнога пешачења по Шкотској, у лето 1818, он се враћа још слабији. У то се некако време заљубљује први и последњи пут у своме животу, У мис Фани Брон. У пролеће 1819 он се с њом заручује. Китсови биографи често гее неповољно изражавају о њеној личности, али најновија објективна испитивања одају јој правду као сасвим пристојној девојци, додуше жива и весела темперамента што је мучило љубоморнога Китса, али оданој Китсу све до његове смрти. у

Али љубав и предосећање блиске смрти гоне Китса на стални рад. Године 1819 он је написао велики део својих најбољих песама. Песничке приповетке Изабела или Саксија босиљка, Предвечерје свете Агнесе, Ламија, недовршени спев Хиперион, његове дивне оде (Ода

Наша књижевност _

грчкој урни, Ода славују, Ода Психи, Ода меланхолији), сонети, балада Га ВеПе Пате Запз Мегс, неколико најбољих сонета и ситнијих лирских песама, написано је или бар засновано У првој редакцији те године. По суду свих зналаца енглеске поезије, неке од тих песама, у првом реду Китсове оде, налазе: се међу најбољим енглеским песмама, а то није мала ствар кад се зна да Енглези имају читав низ великих песника и да се њихово цесништво сматра највишим дометом светске књижевности у области поезије.

Један део тих песама Китс је објавио у лето 1820 кад је и њему самом и његовим пријатељима било јасно да ће ускоро умрети. Сад га већ није бринула ни критика која је заћутала нити. га је болела равнодушност читалаца који ни ту збирку нису приметили. Мислио је на смрт и желео је само да стави на хартију понешто од стихова који. су га прогонили.

Једно вече закашљао се и опазио крв на узглављу. „Познајем добро ову крв, то је крв из артерије... морам умрети“. рекао је своме пријатељу Брауну. Шели га је најсрдачније позивао код себе, у Италију, у Пизу. Али је он, из поноса или зато што није био у интимном пријатељству са Шелијем, одбио његов позив, те је отишао у Рим. Пријатељи су за њега скупљали новац међу собом да му продуже бављење у Италији, али њему јужно поднебље није олакшало бољку; напротив, све се чешће понављало избацивање крви, и температура га је сагоревала. Као сви туберкулозни, био је свестан до последњега даха и већ неколико месеци пре но што ће умрети бирао је место за свој гроб; изабрао га је близу пирамиде Каја Цестијуса, код протестантског гробља, у једном куту где је много љубичица. Чак је саставио самом себи и надгробницу: »Овде почива један чије је име писано на води«.

"- Кад је 23 фебруара 1821 умро, лекари су утврдили да није имао ни парчета плућа. Све је било сагорело и изједено сувом болешћу. Неколико неотпечаћених писама његове веренице Фани Брон лежало је крај њега и при-