Наша књижевност

КАД РОА

–—

јатељ Северн, који га је сахранио, ставио му је та писма у гроб.

Тако је умро човек који је, страсније од свих песника и људи, тражио вечну, апсолутну лепоту и веровао у њу.

Никада неће умрети,

неће престати. поезија земље...

Поезија не зна за смрт,

— рекао је он у „Цврчку и попцу, а У „Ендимиону“ пева:

„Лепота, то је радост вечита, чар њена расте, никад неће прећи у ништа, но ће задржати тих један свод за нас и један сан пун слатких- слика, здравља и мирна даха. — Свакога јутра зато ми плетемо ланац од цвећа што нас свеже за тле; упркос очају, нечовечној беди племенитих душа, крај свих мутних дана и свију нездравих, замрачених путања створених нашој испитљивости, упркос дају свему томе неки облик лепоте, отклањају покров с наших мрачних душа сунце, месец, дрвеће старо и младо, ширећи хлада дар за овце, или нарциси у зеленом свету што живе и јасни потоци који од себе граде хладовит 38клон против летње јаре, ил шумско жбуње штедро прошарано цветањем горским ... Таква је величина коју смо за моћно дело замислили, све миле бајке које смо чули, читали, бескрајни извор бесмртнога пића што се из небеског свода точи на нас“...

Али преводити Китса било би скрнављење. Његове флуидне стихове, у којима свака реч постаје нова и тек тада створена као да никад пре није употребљена, треба читати у оригиналу. Он је свакако најнепреводљивији међу песницима; чак и у великим народима, са старом препевачком традицијом и вештином, Китс је најмање препеван и превођен; с успехом готово никад. У нас препева његових песама, тако рећи, нема. Али има један одличан есеј у „С. К. Гласнику“ о Китсу и његовој поезији од Исидоре Секулић.

Б.К.

Програм и план о издавачкој поли-

тици. — Три наша најугледнија издавачка предузећа — „Култура“, „Дизјуг. — Државни издавачки завод Ју-

гославије и „Просвета“ — држ. изда-

вачко предузеће Србије, објавила су своје издавачке програме за текућу годину. Појава ових програма у нашој дневној штампи, у најширем публицитету, одмах је наметнула поређење са издавачким методама и са културним животом уопште у бившој Југославији, када је, уз читав комплекс других негативних пропратних појава, тај сектор, који несумњиво. долази у ред најосновнијих и најважнијих сектора културног живота и развоја једне земље, био свачије поље, издашно експлоатисано не само у интересу једне ненародне, у основи некултурне и противнародне, реакционарне друштвене политике и политикантства, него и врло плодан терен на коме су развијали своју делатност, експлоатишући најплеменитије и најсветлије тековине књижевности и културе уопште, најгрубља меркантилност и похлепа за зарадом, најчешће на штету аутора а у несразмерну корист издавача. У сваком случају произвољност и анархија, у највећем броју случајева слепо табање или јурење за меркантилним ефектима, поред реакционарне суштине тадашње званичне издавачке »политике«, битне су карактеристике које обележавају на плану издавачке делатности прилике у културном животу доратног периода наше земље, да у окупациским годинама, на подручјима и у центрима на којима се ширио или их држао окупатор са својим гебелсовско-»светосавским« културтрегерима, добије сасвим прецизне и прљаве фашистичке облике. Реакционарност, меркантилност и произвољност, као тенденција, »политика« и метода на издавачком сектору нашег културног живота у бившој Југославији углавном су се и у основи, допуњавали, док је сваки позитиван покушај напредних снага и фактора и на томе сектору био или бруталним полициским мерама режима гушен или у заметку онемогућаван перфидном установом реакционарне, противнародне и антикултурне цензуре. Ради илустрације те и такве издавачке »политике« улазити у