Наша књижевност

МИНА

ПИ

у

а А У

аи Ре

496 3 | Наша књижевност

Па Љермонтов, Тургењев, Островски, Успенски, Чехов, Горки... Горки који је свима својим мислима, сваким покретом своје душе, својом човечанском природом живео и борио се у садашњици, о њој писао, њу описивао, био активни борац радничке класе за корените измене живота, ратовао за Човека, који је написао „Мати“, „Моје универзитете", „Градић Окуров", „Фому Горђејева", „Јегора Буличева“, „Троје", „Живот Клима Самгина>" и многа друга дела, у којима снажно запљускивање садашњице о гребен живота не престаје ни за тренутак.

Излази да је довољно тврђење Феђина упоредити са садржајем онога што су писали велики уметници прошлости — „очеви и дедови“ — па да буде јасно да је непотребно позивање на њих. Излази да је не „мермер прошлости", већ „колебљиви“ материјал садашњости, живи дух времена узбуђивао уметнике и није им давао мира док нису своја осећања, своја уживања, своје мисли оформили у уметничке слике. Да ли је то случај или закон» Да ли је случај што се велики уметници прихватају материјала садашњице или је ту већ један од великих закона уметности>

Јасно је да ту нема никакве случајности. То је закон коме се мора потчињавати сваки таленат који неће себе да упропасти. Зато идејна уметност и јесте права уметност, јер не може живети ван тога закона. Уметник који се не иживљава кроз питања која поставља свако ново историско доба, неће имати утицаја у историји. Рафаел, говорио је Чернишевски, не би био Рафаел да је цртао птичице, арабеске, цветиће, и пред његовим сликама не би се људи заустављали у побожном дивљењу. У саму природу уметности утиснута је та прека потреба да се стварају, на основу факата брзог пролазног живота, слике које се уплићу у опште коло друштвене борбе, пошто је уметност један од облика друштвене свести пред одређеним условима народног живота. Народ не може да живи, нити је икада живео само прошлошћу. Он живи садашњицом, у тим „проклетим проблемима" које она рађа. То су основна питања његовог живота, његове бриге, његове судбине. Он се од њих не може одвојити, пошто они нису за њега предмет уметности, већ живота и смрти. Ако уметник хоће да буде глас свога народа, он мора писати о том како тај народ живи, из чега су састављени његова радост и његове патње, чиме су испуњене његове мисли и наде.

Уметник не постоји сам за себе, није самостална целина, већ део ове целине коју називамо класом, народом, друштвом, Ако би писао само о томе што лично њега занима, он би престао да буде органски, неопходан део те целине и народ би равнодушно гледао на све његове напоре. Уистини најбољи начин за самоубиство уметника је тежња да се одвоји од садашњице, ма колико та садашњица била „колебљива", и брзо се мењала, ако се не би и потпуно одметнула... Сваки већи корак унапред који учини мислилац или уметник, — ко-

а ин аи се