Наша књижевност

О идејном и тендециозном у уметности 497

рак који обележава преокрет за обичне појмове који имају истрајност предрасуда, — увек је везан са живим потребама садашњице, са увођењем тих потреба у принцип теорије уметности.

Због тих разлога би велики претставници уметности могли бити, и били су, прави револуционари у својој области, стварали су нове форме уметности, богатили језик својих народа и иступали као законодавци, одређујући уметничке правце за цела историска раздобља. Живот у садашњици уздиже уметност. Одвајање од општих друштвених интереса времена убија је. Уметност је по самој својој суштини делић и одблесак тих општих друштвених интереса, и зато је њен глас-глас саме садашњице.

Говорили смо: уметник мора, обавезан је да живи садашњицом, иначе његова уметност неће имати корена у народу, у стварности. Али се то питање мора посматрати и с друге, да речемо, субјективне стране: може ли уметник, ако је прави уметник, да буде равнодушан према садашњици2 Да ли може и да ли је у стању као уметничка природа да окрене леђа од живих догађаја времена2 Искуство „очева и дедова“, т, |. светско искуство у уметности даје јасан и одређен одговор и на то питање,

„Мислилац и уметник, — писао је Лав Толстој — никада неће безбрижно седети на олимписким висинама, као што смо се навикли да уображавамо: мислилац и уметник морају да пате заједно са људима да би нашли спас или утеху. Сем тога, он пати и тога ради што је увек, вечно узнемирен и узбуђен: он је могао да одлучи и каже оно што би донело срећу људима, спасло би их патње, дало би утеху, а он није тако казао, тако описао као што треба; он се уопште није одлучио и није рекао, а сутра већ може да буде касно-умреће. И зато ће патње и одрицања бити део мислиоца и уметника."

Исто то, али другим речима, говори о природи правог уметника и Бјељински. Савремени проблеми и историске потребе времена морају бити по његовом мишљењу", и „страст која у њима преовладава", „њихов главни мотив", „основни акорд њихове хармоније",

„Ниједан песник не може бити велики сам по себи, ни због својих сопствених патњи, ни због своје сопствене среће; сваки велики песник је због тога велики што су корени његове патње и среће дубоко урасли у темељ друштва и историје, јер је он, према томе, орган и претставник друштва, времена, човечанства. Само су мали песници и срећни и несрећни због себе и кроз себе; али зато једино они сами и слушају своје птичије песме, за које не мари ни друштво, · ни човечанство,“ а

Тешко је јасније изразити ову противуреченост између стварне уметникове природе и уметничке вештине и мишљења да природа

уметничког мајсторства захтева да уметник изводи своје шаре на „мермеру прошлости",

У И