Наша књижевност

ЂУРА ЈАКШИЋ И ЊЕГОВО ДОБА

У тешким, судбоносним данима једнога народа, кад је у питању његова будућност, па и сам његов опстанак, прави песници притичу народу, да деле с њим његову судбину, да се надахњују њоме, да утичу на њу, јер без свога народа, без присног додира с њим, они не би били песници. А народ у таквим данима осећа потребу за својим песницима, за њиховим стиховима, који окриљују његове трагичне узлете, за њиховим дахом, који га греје и очвршћује. И то не само за живим песницима, који могу да узму и оружје у телесне руке и да рукују оружјем живе речи, него и за мртвим песницима, који нису мртви јер живе њихова дела, а у оваквим часовима“ поготово оживе новим, двоструким животом, те не само што прате и храбре народ својим делима, него су такорећи уз њега, међ њим, сливени с њим.

Чињеница је да су неки од старих песника југословенских народа постали нарочито живи у народно-ослободилачкој борби. Многи стихови Прешерна, Крањчевића, па и Шантића, деловали су као створени за те дане, а горостасни Његош деловао је као. пророк. Змај и Ђура Јакшић, иако познати из антологија, па и читанки, били су скоро откровење, а велики део народа тек их је кроз борбу осетио, упознао слушајући њихове стихове уз попратну музику ослободилачког оружја. Уствари су и ти стихови били оружје, моћно оружје духа које је давало смера и пробојности материјалном оружју.

Ако су неки делови Његошевог „Горског вијенца“ и Мажуранићеве „Смрти Смаил-аге“ деловали као видовити опис дизања народног устанка, Змај и Јакшић су учили народне масе истинском родољубљу. А нарочито погодни акустички простор за своје одјекивање нашли су замахнути, патетични, иако помало и реторични, стихови Ђуре Јакшића, препуњени скоро преко мере љубављу, мржњом и гневном иронијом, његове "речи чија изражајност као да је тек дошла до праве примене. Чак и оно што се можда у мирном периоду владавине лажног национализма чинило реторично у Ђуриној песми о Отаџбини, постало је истинито, природно, ударно, јер је одговарало стварном несаломљивом пркосу народа који је устао да на прагу своје отаџбине заустави ногу погану онога ко на њу насрне, а ако је он већ упао, да га изагна и уништи у борби у којој је чак и камење отаџбине ожи: вело_ као претећа бусија душманимну.

У уметности постоје трајне вредности, постигнуте савршеним складом садржаја надахнутог животом, и форме која тај садржај чини

ки. Ет8, БИБ/0] ЊЕ ( ИЕ 9) 27

(„ОНЕТЕ2 %

Маха ПЕНАЛА << БУ