Наша књижевност

па И је

504 Наша књижевност

свог неминовног савезника који се већ осамостаљивао, немачког радништва, готово да га по потреби изигра. Ову неодређену уједињену Немачку, коју је либерална буржоазија прижељкивала, остављајући Бизмарку да је он „гвозденом руком“ октроише одозго, у то доба су јасно истицали као револуционарни циљ једино интелектуални прет“ ставници пролетаријата. У Аустрији, пак, незадовољство, нејасно и непречишћено незадовољство према заједничком противнику — метерниховом апсолутизму — сковало је у једну, додуше неодређену, целину и грађанство, и радништво, и сељаштво, па — у национално потлаченим земљама —- и један део ситног племства. Тако је у Мађарској ситно племство било у први мах на челу национално револуционарног устанка. У милошевској Србији у то доба одушевљени чланови Дружине младежи србске, противно званичним инстанцијама, замишљају јаку, слободну, демократску Србију, која би била пример балканским народима.

То је доба када на све стране почињу да се дижу умртвљене снаге малих, зависних и неслободних народа. Тада су се дигли и Хрвати и Срби Аустрије, али противу Мађара, који су се дигли управо тада противу Беча.

Морамо захватити за коју годину испред Ђуриног рођења.

Од наполеоновских похода, па до 1871, по Европи се буде народи, освешћујући се национално, и пале се ватре националних устанака, као сигнални пламенови у брдима. Грци, по извршеном српском устанку, дижу против отоманског царства бакљу своје хелинске слободе, из тела „болесника на Истоку“ режу се прве, додуше не сасвим независне, националне државице, па и Србија и Бугарска. Шпанци, Италијани, Пољаци, Мађари, аустријски Словени, економски и политички пробуђени, траже националну афирмацију. Свакако да је уздрманост царевине под ударцем бечке револуције марта 1848 била знак за устанак потлачених аустријских народности. Али, у том чудном конгломерату класа и нација, десило се да су се изукрштали и сукобили разни карактери устанака. Мако под вођством ситнога племства, ма: ђарски устанак, изразито политички, био је напредан и у складу < читавом европском констелацијом демократских снага према реакционарним. Против мађарског устанка бечки двор је искористио своје словенске народе, који су такође устали за своја национална права, али нису видели свога правог савезника. Козаци руског царизма имали су да докрајче нимало дично дело Хрвата и Срба. Сам мађарски устанак је имао две изразите струје, ситноплеммићку и либералну у Ко: шуту, а социјално радикалну у Петефиу, али је то био јединствен покрет против метернихизма, против Свете алијансе гробнога мира у Европи, и зато је ишао у прилог општем демократском покрету. То што је велики део српских маса испољио и социјални револт против газда и господе, као на пример најизразитије у Кикинди, није дало српском устанку ништа напреднији карактер. Срби и Хрвати су, под