Наша књижевност

МИ А ЧЕ

Ђура Јакшић и његово доба = 505

вођством феудалаца и патријаршије, уз примамљива обећања, послужили спасавању бечког двора.

Карловачки сабор ! маја 1848 оставио је на цедилу оне Србе који су осећали да Срби и Мађари треба да се заједнички боре против бечке камариле и њених смицалица. За то су скупо платили народи који су се одазвали мамцу бечког двора. Ако су владе чиниле уступке народностима, да би помоћу једних тукле друге, на згаришту нациопалних устанака владари су обновили Свету алијансу, а бечка реакција изменила је само личности, али не и методе. „Црнац је одиграо своју улогу и може да иде“, рекао би неки бечки Јаго. Сам Ђура Јакшић, који је као шеснаестогодишњак био тако искрено занесен ватром борбе код Сентомаша, касније, у својим „Споменима“, описујући састанак са седим оцем, пуштеним из мађарских апсана, каже; „АХ, зашто гинусмо и страдасмо — а шта добисмо!.. Браћа наша и деца наша у крв запливаше, да из ње изваде потомству своме најдрагоценију бисер-шкољку, па штаг... место слободе добише истрцане шињеле и бронзане крстиће...“ Исто је тако управо Ђура Јакшић нашао сажету карактеризацију резултата промашеног устанка: „Срби добише за награду оно што Мађари за каштигу“. Јован Скерлић је много година касније духовито парафразирао Јакшићево сазнање: „Када су Срби били потребни, у Инсбруку су ерцхерцогиње носиле српске траке у коси; када је опасност по династију прошла, Србима је дато неколико голих и јевтиних похвала за њихову храброст и оданост царском дому. Дата им је Војводина, али тако скрпљена, да су Срби у њој били у мањини“. Но не само то. Та Војводина је уствари остала само на папиру. Већ 1850 почиње, реакција против Срба, 1851 влада насељава Баварце у српским крајевима, усађујући црв у здраво тело.

Ђура Јакшић је с много темперамента, с великом снагом сликовитих речи описао неке од тих догађаја у својим приповеткама. То што је увидео заблуду служи му на част, и његово сазнање да се национална права не могу извојевати на страни реакције, на страни по: робљивача, живело је у високој националној и демократској свести наших народа у овом великом ослободилачком рату, у јасној свести да је слобода и демократија заједничка ствар поробљених и угрожених народа, и да се она може извојевати само заједничком борбом против заједничког непријатеља.

Јаша Игњатовић је у тим судбоносним годинама био један од ретких Срба који је заступао заједничку борбу с Мађарима против Беча. Да ли је то било јасно сазнање о карактеру устанка, није досад расветљено, као што неки његови поступци, често злонамерно тумачени, нису још објашњени. Један од ретких који се тада нису зано: сили јевтином опојношћу патриотских фраза и идеолошких магли, Стерија Поповић, оставио нам је језиво сведочанство у својим „Родољупцима“ о наивном и површном заносу слављанствујушчих проро-

та %. Ма У ара