Наша књижевност

ДР

506 "Наша књижевност

ка и намесника Душановог царства, које има да се успостави уз по: моћ Русије и сервијанског оружја, као и о шпекуланству националистичким тробојкама. Додуше, Стерија се није тек истрезнио услед новог сазнања, јер је био трезан и у току догађаја, и то не зато што је можда имао јасније схватање историјских догађаја, него зато што је по ставу био конзервативан и несклон устанцима. Али као књижевни тумач тих догађаја, имао је замерну објективност правог реалисте, и, у основи, слика коју је дао тачна је. Јакшић се био заносио, зато је и његово ново сазнање било интензивније, животније, емотивније. У годинама после четрдесет осме реакција влада не само с ове, него и с оне стране Саве и Дунава, у све јачој мери. Српска демократска мисао није слободнија у милостивој Србији но у баховској Аустрији. Стерија, без илузија али и без вере, из своје озлојеђене осаме види на све стране само „ништа, ништа, ништа“. Но ако је трезни Стерија, познавалац људи, али незналац напредних историјских покрета, изгубио сваку веру и дочекао смрт такорећи зазидан у своју ле. дену скепсу, његов млађи велики савременик, Ђура, добио је нову веру, и наставио борбу против реакције с обе стране. Касније се јавља и Змај, песник народних осећања и тежњи, који ће над гробом Ђуриним испевати своју дивну песму о настављању заветног дела, о давању буктиње из руке и руку, „Светле гробове“.

После пораза својих младалачких заноса, Ђура Јакшић је умео да позна нове, здраве снаге, јер је био и остао близак народу, као што је и Змај схватао и прихватао нове снаге, и париским комунарима, стрељаним 1871, својом песмом подигао споменик у слободарском срцу наших народа, Е

Мако им путеви нису ишли увек заједно, и Јакшић и Змај добро су схватили поклич свога пријатеља и узора Петефиа, чији су непријатељи једнога тренутка имали бити, да песници треба да воде народ кроз пустињу у Ханаан. Сасвим је природно што је Ђура Јакшић седамдесетих година потпуно разумео проповедника „нове науке“, Светозара Марковића, који је говорио да су песници најпробуђенији и најсвеснији део народа, његова свест о самоме себи.

Порази Аустрије код Мађенте и Солферина, који су уздрмали непоколебљиву равнотежу царевине, били су знак за поновно оживљавање националних снага. Октобарска диплома 1860 била је уплашени узмак апсолутизма пред народним снагама, иако не и значајан уступак. У периоду од 1860 до 1870 Беч чини уступке час Мађарима, час Србима, Хрватима, Румунима и Словацима. Српска Војводина са папира — у сваком је случају жртвована. На благовештенском сабору, 1861, већ се показује видан расцеп између два нараштаја међу самим Србима. Старији нараштај, онај из четрдесет осме, српска бирократија и јерархија са патријаршијом, нагињу Бечу, а насупрот њима, јавља се млади нараштај, светован, слободоуман, независан и