Наша књижевност

Ђура Јакшић и његово доба 507

националн без ранијих магловитих фраза, који ће створити Уједињену омладину српску. Ту се јавља трибун српске либералне демократије у Аустрији, Светозар Милетић. Мацини, Кастелар и Гарибалди су идеали те српске омладине, у коју су примани сви који су Срби и млади по срцу.

Ђура Јакшић, који је после сликарских студија у Пешти и Минхену остављао своје слике по војвођанским варошицама и селима 32 кору хлеба, пришао је свим срцем Уједињеној омладини српској, 4 када је у њу, поред грађански либералног идеолога Владимира Јовановића, ступио и Светозар Марковић, који је тражио слободну, демократску Србију са револуционарном мисијом на Истоку, Ђура Јакшић је постао његов ватрени и одани присталица.

Уместо свештеника, у овој омладини народ претстављају интелектуалци слободне професије. Омладина, иако не сва безбожна, сва је антиклерикална, залаже се за равноправност жена, којима додељује поносни задатак васпитања деце, будућих слободних људи.

Са својим великим талентом, Бура Јакшић је пливао у неколико матица, које су се још ковитлале, нераздвојене. Још је трајао последњи талас великосрпства из оне лицејске генерације која је заузела чиновничка места и покушавала сенке реформи под Михаилом; поплава романтизма разлила се по српској књижевности; демократске и напредне идеје продирале су са запада и из Русије у Аустрију и Србију једнако скучене у погледу слободе мисли, а већ се у крилу друштва кристалисала она „нова наука, која је седамдесетих година понела собом готово све младе људе, чак и Лазу Лазаревића и Војислава Илића. Заједно са „новом науком“ продире и утицај великих руских реалиста у књижевности,

Нарочито у приповеткама Ђуре Јакшића види се жестока борба између романтичарског идеализма и реализма. Реалистички елементи често пробијају романтичну маглу у виду оштрих запажања из стварности, нарочито из живота сиромашних сељака и свих потлачених. Његов романтизам, иако често болећив, није бледуњава чежња за прошлошћу, нити пасивна контемплација или бекство, него активан борбени став. Романтични и реалистични елементи не боре се само у његовим приповеткама, него понекада-се уједињују у једном заносном складу. Но није он најјачи у приповетци, нити је ту најчистији. У његовим историјским драмама романтизам ликује. Ако није успео да да историјски типичне, психолошки уверљиве карактере, он је ипак проговорио снажно са позорнице кроз крепке, силовите, херој ске ликове, који казују стихове лепше од икојих јунака са српске позорнице. Снага великог родољуба и речитог песника бије из Станоја Главаша, јунака српског устанка. Ако то нису историјски верни типови, то су још мање оне бледе утваре из дотадашњих српских историјских драма, јер им је песник дао крв свога темперамента. У поезији је најснажнији, најинтензивнији, најближи народу, дајући