Наша књижевност

Пе Мр АЕ , тен

508 8 Наша књижевност

својим субјективним осећањима такву потенцију да она, лирски 06: јективирана, постају својина маса, да је његова лирика досад по интензитету емоције, живописности слика и изражајности речи остала недостигнута у нашој поезији, достижући понекад, високо уметничким средствима, једноставност и прегнантност народне лирске поезије.

Сликар и песник борили су се у животу Ђуре Јакшића, али не и у његовом стварању. Да ли би се он развио у великог сликара, те: шко је рећи, али у сликама својим је песник, као што у песмама својим примењује раскошну сликарску сензибилност.

Ђура Јакшић није био први српски песник који је у Србији имао да издржи понижења каква само могу задесити човека а да он остане човек. Велика понижења издржао је и Вук. Но можда је Ђура испио до дна највећу чашу жучи што је човек испити може, и не само што је остао човек, него је у толико више био песник. Ако је по војвођанским местима лутао као „молер“ и сејао за кору хлеба иконе по црквама и портрете газда и трговаца по трпезаријама, по Србији га режимска пакост гони од места до места као учитеља, чак добија карактеристику „човека без занимања“. Још и онда када су његове песме већ постале популарне, његова личност се сматра у извесном смислу „шокинг“; брадати, отрцани сеоски учитељ који се вечито сељака с породицом и траљама, остављајући за собом слике у име ду-

· гова, називан је чак и мангупом. Угледне ситне душице гледале су

га тобоже презриво са својих угледних чиновничких позиција, а у ствари поремећени силином његове необуздане личности. Није то било. боемство, није то било неко романтично стилизовано пропалиштво, био је то један још неодређен револт против сваке стеге, против сваке лицемерности и надуте важности. Необуздани Ђура, тобожњи кавгаџија и пијаница, пркосио је стези и оковима како с једне тако и с друге стране границе. Поклекнуо је, додуше, понекад, и његове пригодне песме у славу тобож-. њих оцева народа, испеване за дукате у беди и за заштиту у безизлазном прогонству, баш му не служе на част и не увећавају вредност његове поезије. Те песме, по нужди испеване династији, толико су слабе, да сама њихова неискреност оптужује оне којима их је у највећој нужди испевао. Мако је понекада посртао, с правом је певао: „Ја сам стена, ал крвава“, с правом он, вечити луталица и прогнаник, који је у глухо доба позивао на акцију, који је на покољ Црногораца трагично јетко кричао: „Падајте браћо, плинте у крви, бацајте сами у огањ децу!“ — јер свет равнодушно ћути чад жртвама једног дела српског народа. Његови стихови „Ледена ме киша шиба већ васцели дан“ истински су акценти, као и сви они лирски изврсни трагични акценти из „Поноћи“, из уморно резигниране и благе „Вечери на Липару“. Мако је много претрпео и понекад посртао, Ђура Јакшић није никада падао. Ако је понекад и испевао песму за дукат, мрзео је из дна душе „дукатовску штампу“ Србије, као и ону зва-