Наша књижевност

| |

Зар би ма кога од читалаца могла задивити, као најнеобузданија фантазија у некоме миту кад је, према ревизионом материјалу сенатора Клушина (60-те године), било обелодањено да су „полициски чиновници имали од становника толико велике дохотке, да годинама нису узимали своју чиновничку плату“.

У шчедринској галерији један од градоначелника се жали: „Какви смо ми градоначелници! Код мене се: сунце свакога дана рађа на истоку, а не могу да удесим да се рађа на западу! Можда је једина област где управа не показује рЕ руку укроћавања стихија, а

- временског тока и т. кеј

Шчедрини влада драгоценим даром. Штампи даје живописна крила и зато новинске вести добијају неуобичајену снагу социјалних уопштавања, а из сликања начина живота рађа се широка уметничка слика средине, социјална сатира друштвених 'Ууслова и политичке стварности.

Салтиков описује умртвљени апарат царске бирократије, неподобан и неспособан да иде у корак са животом. Симболична фигура назадњачког тврдоглавства је код Шчедринова помоћник градоначелников Његодјајев. „Стопала су му била окренута натраг. Због тога ма куда. да пође, ишао је не напред, ка циљу, већ од циља на супротну страну. Први утисак који даје Његодјајев при сусрету мами осмех, али већ у идућем тренутку слика рађа горак утисак.“ Салтиков се усредсредио на томе симболу, кобном злу у историји царске Русије. Тог злог генија овековечио је велики сатиричар у незаборавном типу Угрјум-Бурчејеву. Понеки су склони веровању да је Угрјум-Бурчејев — Аракчејев. Има исто толико основа да се у њему види Николај ! (сравнити портрет тога цара код Херцена у „Прошлом и Мислима“).') Али као што је Парамош у „Историји једнога града“, по речима самога Салтикова-Шчедрина — не само Магницкиј, већ и гроф Д. А. Толстој и оличење целокупног царског система цензуре, исто тако је и Угрјум-Бурчејев, — у исто време и Аракчејев и Никола |, а највише оличење система аутократије. „То је човек средњега раста, неког дрвенастог лица, које сигурно никад не озарава осмех... Носио је дугачки капут војничког кроја, закопчан до горе, и држао у десној руци устав Бородавкиков о сталном батинању... Около — пејзаж, који претставља пустињу усред које је затвор.“

Тако је описан Унрјум-Бурчејев, символ-преживелог режима, који

је хтео да „укине природу“ — природни поредак кбји се рађао у исто време кад и нови односи производње. „Већ се издалека може видети — говори Салтиков — да су то људи и сурових, али снажно

повезаних убеђења, који свесно теже јасно означеном циљу. Ипак је

') „Поглед Николаја је остао укочен на њему (Полежајеву). Знам ја тај поглед, и нема ништа страшније, безнадежније од тога сиво-безбојног, хладног оловног погледа“ — скоро потпуна истоветност са погледом Угрјум-Бурчејева.