Наша књижевност

пе Буто рањо И зе

516

Наша књижевност

то оптичка варка... То су просто са свих страна херметички затворена

бића, која гурају напред, пошто нису у стању да признају да су у вези са каквим било низом појава.“

Наведена карактеристика садржи у себи делимично погрешку, а делимично прогнозу. Погрешка је у недовољном оцењивању нарочитих социјалних односа, који су се усклађивали тако да пословна буржоазијиа није нарочито страдала од режима аутократије. Услове који осигуравају буржоазији све што јој је потребно за богаћење она је добила, и, „склонивши се под скуте царске порфире“, она је мирно чувала своја освојења. Одлучујућу улогу је и даље играло спахијско племство.

Да ли се за дуже време успоставио застој у индустрији, и хоће ли управа чинити уступке новоме замаху у инустрији2

Шчедрин је непогрешно оценио кратковиду тупост Угрјум-Бурчејева: „Иде неко за мном, — прича Бурчејев, — који ће бити страшнији од мене.“ Сав класно-спахијски карактер регкције, који велича политику царске власти последње деценије до саме револуције 1917 године, дат је у тој пророчанској реченици:

„Као човек ограничен, он (Угрјум-Бурчејев) ни на шта није обраћао пажњу, сем на правилности конструисања. Права линија, једноставност, доведена до нагости, — то су идеали.“ У самој ствари, после толиких разговора, обећања, нада — формула која је записана са тако лапидарном потпуношћу: „На Гатчини причају да су врло задовољни аи' оп а геоџув Је самодержавие“. Зар то није, у суштини Његодјајев, са својим симболичним ногама, окренутим наопако! Права линија, једноставно доведена до нагости... квадрат и конус... Нешто што је средина између геометријског цртежа, затвора и парохије. Таква једноставност улива страх. То је свет који се распада и дроби на ситне делове. То је — потпуно одрицање, то је хуљење над животом и напретком.

Вишу снагу уметничко-сатиричког дара достиже Шчедринов геније тек око 70-тих година. Кроз мисли сатиричара прикрива се узбуњена интелигенција. Узбуњена — још не значи: револуционарна. Револуционарна омладина је имала своје властите мисли. Њене су се мисли и дела усредсредили у „Земљи и вољи“, у терору, у бакунизму и т, сл. Омладина је била заузета својим препиркама и делима, сакупљајући се око Лаврова, или Нечајева, или „Народне воље“ и сл. Али и Шчедринова сатира је имала доста велики васпитни утицај на револуционарну омладину. На његовим делима су, се учили и револуционари. Олминскиј пише: „Њекрасов и Салтиков су учили „друштво“ у широком смислу, а у том броју несумњиво су учили и револуционаре.“ Па даље: „Време је, крајње је време да се позабавимо проучавањем Шчедрина и Њекрасова, али не као сатиричара и песни-