Наша књижевност

|

сверуске „коњушнице“ да „издају заповести“ и управљајући у тишини свог мирног и културног кабинета политичком нартијом, која је подупирала владу Дубасових и чије су вође наздрављале победиоцу Москве Дубасову... Зар збиља није хумано... слати Дубасове да „за Фјодора издаду заповести“, уместо да сам присуствује у коњушници2 За излапеле бабе, које воде политику у нашој либеларној, демократској штампи, ово је — узор хуманости... — Златан је човек био, мухе није увредио! „Ретка и срећна судбина“ подупирати Дубасове, плодовима дубасовских расправа се користити и не бити за Дубасове одговоран. Е Салонски демократа сматра врхунцем демократизма жаљење што нама не управљају Хајдени, (јер овом салонском глупаку ни на крај памети није да постоји природна подела посла између Хајдена

и Дубасових). Слушајте:

„И каква штета што је он (Хајден) умро управо сада кад би био најкориснији. Сад би се он борио са крајњим десничарима, испољавајући најбоље стране своје душе, бранећи уставна начела свом енергијом и довитљивошћу њему својственим“ („Товаришч, Н' 299, петак, 22 јуна, „Успомени гр. Хајдена“, преписка из Псковске губерније). Штета што образовани и хумани Хајден мирнообнављач, не прекрива својом уставничком фразеологијом голотињу Ш октобарске Думе, голотињу која уништава аутократску Думу! Задатак је „демократе“ — публицисте не цепати лажне одежде, не показивати народу непријатеље који га угњетавају у свој њиховој голотињи, већ жалити због отсуства вештих лицемера, који красе редове октобараца... „Уаз 156 дег Рћшзјег2 Еп ћоМег Рагт хоп Ешгеће ипа Нор ипо, даз5 Соб егђогт!“ — Шта је то филистарг Празно црево, пуно страха и наде да ће се бог сажалити. Шта је то руски либерално-демократски филистар кадетског и око-кадетског логора. Празно црево пуно страха и наде да ће се контра-револуционар спахија сажалити!

· „ Успомена графа Хајдена“, 1907 књ. АП, сшр. 5 — 11.

М. Ј. САЛТИКОВ И В. ВЕРЕСАЈЕВ О СТАЊУ СЕЉАКА У КАПИТАЛИСТИЧКОМ ; ДРУШТВУ, _

Ево два одзива о животном нивоу и условима живота руског сељака уопште.

М. Ј. Салтиков у „Ситницама живота“ пише о „домаћину сељаку“... „Сељаку је све потребно; али му је пре свега потребна... способност да се изнури, не жалећи личног труда... Домаћин сељак просто напросто умире на њему (на раду). И жена, и одрасла деца, сви се муче горе него на робији“.

В. Версајев у чланку „Лизар“ („Северни курир“, 1899, Н' 1) прича о сељаку Псовске губерније Лизару, који проповеда употре-