Наша књижевност

КАКО ЈЕ СЕЉАК ДВА ГЕНЕРАЛА ПРЕХРАНИО

Била једном два генерала, па како су се оба десила лакомислена, ускоро се по шаљивој заповести, а по мојој жељи обру на ненастањеном острву.

Радили генерали целога живота у некаквој архиви; тамо се родили, васпитавали и остарели, према томе ништа нису разумевали. Чак вису знали никакве друге речи сем: „примите уверење мога савршеног поштовања и оданости“.

Укинули архиву као непотребну и ослободили генерале. Кад су били стављени на расположење, преселе се у Петроград, Падјаческу улицу, у разне станове; сваки је имао своју куварицу и примао певзију. Али се наједном нађу на пустом острву, пробуде се и виде: оба под једним покривачем леже. Наравно, у почетку ништа нису разумели, те почну разговор, као да им се ништа није десило.

— Чудан сам сан уснио, ваша узвишености, — рекне један генерал: — гледам, па као да живим на пустом острву...

Рекао је то па наједном скочи. Скочи и други генерал,

— Господе! па шта је тор где смо ми» — узвикну оба туђим

гласом.

И почну један другог да пипају, да ли им се то у сну или на јави десила таква ствар. Међутим, ма колико да су се трудили да убеде себе да је то само сан, — морали су се убедити да је жалосна истина.

Пред њима се с једне стране простирало море, с друге, био мали комад земље, иза кога се ширило то исто безгранично море. Заплачу генерали први пут после затварања архиве.

Почну посматрати један другога и примете да су у ноћним кошу“ љама, а о врату им виси по орден.

· — Дивно би било попити кафицу! — рекне један генерал, али се сети како му се невиђено чудо десило, па и по други пут заплаче.

— Али шта да радимог — продужи као кроз плач; — кад бисмо сад написали рапорт — каква вајда од тогар

— Ево шта, — одговори други генерал — хајдете ви, ваша узвишености, према истоку, ја ћу према западу, а увече ћемо се опет на овом месту срести; можда ћемо што и наћи.