Наша књижевност
УНИ И А
|
фра
|---
а мен а ар
Наша књижевност
Почну гледати где је исток, а где запад. Сете се како је једном начелник рекао: „ако хоћеш да нађеш исток, окрени очи северу, а према десној руци ти је оно што тражиш“. Почну да траже где је север, окретали су се свакојако, према свима странама света, али пошто су цео живот провели у архивској служби, ништа нису нашли.
— Знате шта, ваша узвишености, пођите ви десно, ја лево; биће тако боље! рекне један генерал, који је сем у архиви, био и професор калиграфије у школи за кантонисте,:) и према томе био мало паметнији. г
Речено — учињено. Пође један генерал десно и види — "расте дрвеће, а на њему свакојаког плода има. Хтео би генерал бар једну јабуку, али оне све тако високо, да се мора уз дрво. Покуша да се успуже — ништа од тога, само је кошуљу исцепао. Пође генергл поточићу, погледа: риба тамо као у парку Фонтанка, кипте ли кипте.
„Да су ми те рибице на Падјаческој!“ — помисли генерал и чак се у лицу промени од те жеље.
Зађе генерал у шуму, кад тамо лештарке пиште, тетреби се дозивају, зечеви трче.
— Господе! јестива и јестива! — рекне генерал, осетивши притом да му се стужује.
Ништа се није могло, требало се вратити на одређено место празних руку. Долази, а други генерал већ чека. Е
— Шта је, ваша узвишености, јесте ли нешто смислилиг2
— Па ево нађох стари број „Московских новина“, и ништа друго!
Легну опет генерали да спавају, али им се не спава гладнима. Час их мучи мисао, ко ће за њих пензију примати, час се присећају плодова које су преко дана видели, риба, лештарки, тетреба, зечева.
— Ко би могао да мисли, ваша узвишености, да човечија храна,
>
у првобитном свом облику, лети, плива и расте на дрвећуг — рекне · један генерал.
— Да, — одговори други генерал: — морам признати да сам ја до сада мислио да се земичке рађају у облику какве их служе јутром за доручак. ,
— Према томе, ко би хтео јаребицу да поједе, мора је прво уло» вити, убити, очупати, испећи... Само.како све то ударити
— Како све то урадити» — као ехо понови други генерал.
Ућуте и покушају да заспе; али је глад коначно одагнала сан. Лештарке, ћурке, прасићи промицали су пред очима, сочни, лако поруменели, са краставцима, киселим печуркама и другим салатама.
— Сад бих, чини ми се, своју властиту ципелу појео! — рекне један генерал.
9) Кантониста, син војника, узет од родитеља силом и васпитан у војничком ДУХУ.