Наша књижевност

538 Наша књижевнбст

и „шекснинска златаста кечига“, и питомац кавкаских шума — фазан, и толико ретка у фебруару месецу, на северу, шумска јагода“...

— Пих, господе! па зар не може ваша узвишеност да нађе нешто другог — узвикне у очајању други генерал и узме од друга новине и прочита следеће:

„Пишу из Туле: јуче, у част доброг лова на јесетре на реци Упи (догађај којега се не сећају ни староседеоци, у толико пре што је с ловом на јесетре био упознат полицијски обласни инспектор Б.), била је у овдашњем клубу свечаност. Узрок тога славља су унели на великој, дрвеној чинији, са крастевцима обложен, а у уста су му ставили нарочити украс. Доктор П., који је био тога дана дежурни, брижљиво је надгледао да сви гости добију по парче. Сосови су били различити и чак помало необични“...

— Дозволите, ваша узвишености, и ви, изгледа нисте много опрезни при избору лектире! — прекине први генерал и узме сад он новине па прочита:

„Пишу из Вјатке: један од овдашњих староседелаца пронашао је оригиналан начин спремања рибље чорбе: узети живу јегуљу, најпре је исећи; кад се, у бесу, њена џигерица повећа“...

Генерали спусте главе. Све, на што би само бацили поглед — све је било у вези са јелом. Као да су се завериле против њих њихове властите мисли, јер ма како се трудили да одагнају од себе претставе 0 бифтецима, оне су пробијале себи пут насилно.

И наједаред је генерала, професора калиграфије, озарило надахнуће ...

—_ А шта онда, ваша узвишености, он ће радосно: — ако нађемо сељака»

— То јест како... сељака»

— Па да, простог сељака... какви су обични сељаци! Он би нам одмах и земичке донео, и лештарки би наловио и риба!

__- Хм! сељака... али где да га пронађемо, тога сељака, кад га нема» 3 —- Како да нема сељака! сељак је свугде — требало би га само

потражити! Зацело се негде сакрио, да не би радио.

Та је мисао у тој мери ободрила генерале, да скоче као без душе, и стану тражити сељака.

Налутали су се по острву без икаквог успеха, али их, најзад, оштар мирис хлеба с мекињама и кисео мирис овчије коже доведе на пут. Испод дрвета, полеђушке, и са песницом под главом, спавао је грмаљ — сељачина, и без икаквог срама крио се од посла. Љутњи генерала није било краја.

— Спаваш, ленчуго! — сукну на њега: — баш ни увом да мрднеш, а ту два генерала два дана већ умиру од глади! Одмах марш на посао!

ај ти