Наша књижевност

540 ; | 4 Наша књижевност

— Шта ли се сада дешава у Падјаческој, ваша узвишености» питао би један генерал другога.

— И не говорите, ваша узвишености, срце ми се стеже од туге! одговорио би други генерал. Е

— Да је добро, добро је овде — о томе не може бити речи, а ипак је, знате, тешко јагњету без овце, па и униформу жалиш!

— И још како ми је жао! особито кад је четврте класе, та од самог ти се кроја заврти мозак.

И почну да наговарају сељака: да их поведе, па да их поведе у Падјаческу! И шта! сазнају да и сељак зна Падјаческу, да је тамо био, медовину пио, још му мокри бркови, а уста не!

— Па ми смо генерали из Падјаческе! — обрадују се генерали.

— А ја сам ти, ако сте виђали: виси човек са спољне стране куће, у сандуку на ужету, и зид бојом премазује, или по крову као мува да мили — ето тај сам ти ја! — одговори сељак.

И почне сељак причати на дугачко и на широко, не би ли обрадовао своје генерале што су према њему, лењивцу, били наклоњени и од сељачког његовог рада нису се гнушали. М сагради он лађу, не ко друге лађе, већ некакву сандучину, да се може океаном — морем превести чак до саме Падјаческе.

— Пази само, битанго, да нас не подавиш! — рекну генерали, угледавши лађу како се љушка на таласима.

— Не бојте се, господо генерали, није ми првина! — одговори сељак и почне да се спрема за одлазак.

Накупио сељак неког паперја лабудовог и застро дно чуна. Застрев, смести на дно генерале и, прекрстивши се, крете. Колико су накупили страха генерали за време путовања због буре и разних ветрова, колико су грдили сељачину због његове лењости, — ни пером се не може описати, ни причом испричати. А сељак стално весла ли весла и храни генерале харингама.

Ево, најзад, и Неве мајчице, и чувеног Катарининог канала, ево и Велике Падјаческе, Запљескале су куварице рукама кад су. виделе какви су им генерали постали — сити, бели и весели. Напију се генерали кафе, наједу се бутерземичака и обуку униформе. Пођу они у државну благајну, и колико су тамо новаца накупили — не може се ни причом испричати, ни пером описати!

Ипак, нису ни сељака заборавили, — пошаљу му чашицу ракије и мали сребрњак: весели се, сељачино! |

(С руског превела Д. М.) М. Ј. САЛТИКОВ (ШЧЕДРИН)