Наша књижевност

РЕПОРТАЖА ПИСАНА С ОМЧОМ О ВРАТУ

Седети непомично, с телом усправно укоченим, с рукама приљубљеним уз колена, очију до обневиделости упртих у пожутели зид „домаћег затвора“ у Печковој палати — то доиста није најугледнији положај за размишљање. Али ко ће приморати мисао да седи непомично»

Неко је некада — ваљда никада нећемо ни утврдити ко и када назвао „домаћи затвор“ у Печковој палати „биоскопом“. Генијална идеја. Пространа одаја, шест дугачких клупа једна иза друге, заузетих утрнулим телима оптужених, а пред њима го зид као биоскопско платно. Сва филмска предузећа на свету нису произвела толико филмова колико су на овај зид пројицирале очи испитиваних, који чекају на ново саслушање, на мучење, на смрт. Филмови целих живота и најситнијих животних сектора, филмови о жени, о деци, о уништеном дому, о изгубљеној егзистенцији, филмови о храбром другу но издаји, 0 томе коме сам дао онај летак, о крви која ће опет потећи, о чврстом стиску руке што ме свезао, филмови пуни страхоте и одлучности, мржње и љубави, бојазни и наде. Окренут леђима животу, сваки овде пред својим очима свакодневно умире. Али се сваки поново не рађа.

Сто пута сам овде видео свој филм, хиљаду пута његове детаље, сада ћу покушати да га једанпут испричам. Стегне ли се омча пре него што га завршим, остаће милиони који ће дописати његов »ћарру епа«. : :

ДВАДЕСЕТ И ЧЕТИРИ САТА

Кроз пет минута избиће на сату десет. Лепо, благо, пролетње вече 94 априла 1942.

Журим се — колико то може старији, хроми господин, како се претстављам, — журим се да бих доспео Јелинковима пре него што се затворе капије. Тамо ме чека мој „ађутант“ Мирек. Знам да ми овога пута ништа важно неће испричати, а ни ја му немам шта рећи, али не доћи на уговорени састанак могло би да произведе панику а што је главно, не бих хтео да правим излишну бригу оним двема добрим душама наших домаћина. -