Наша књижевност

Шест песама

545

Промичу стегови поносно. Нијају се као једра наших једрилица

у пролетња јутра прозрачна ведра

с кликтањем белих приморских птица.

Покличи, један за другим, варнице увис лете као водоскоци, буше висине изнад града оштрином брзе светлосне ракете

као метци, изненада.

Песме, гласови, звуци, топло птичје перје, носе срца далеко преко њива.

Боје застава, зеленила, цвећа мењају се, прште као под секиром иверје у гори с букова дрвећа.

Град празнује. Река се разлива.

СИДРО-И СРЦЕ

Сидро и срце прободено стрелом

на руци морског престарелог вука казује стих по стих о једру белом и пловидби у сто увек нових лука.

О зорама, небу које виси изнад лађе

као на конопцу плава кошуља морнарска, о урмама кад се у вртлогу лета нађе

и сантама у голубија јутра јануарска.

О девојци у срцу, распореној ШКОЉЦИ казује на руци избушена стрела,

0 пијанци стих један, о љубавној бољци; а звезде на небу, на води једра бела.

Сидро из мора, морнару, извуци. Зар издаје снага> Зашто дрхте руке2 Затегни једро, мишиће на руци за вожњу у нове неслућене луке.

ГВИДО ТАРТАЉА