Наша књижевност

Нисам разуман.

— Вежите га! Па још! -

Један сат. Последњи трамваји се повлаче, улице су се испразниле, радио жели највернијим слушаоцима лаку ноћ!

— Ко је још члан Централног комитета! Где су радио станице» Где су штампарије» Говори! Говори! Говори! =“

Сада већ могу мирније да бројим ударце. Једини бол који осећам јесу раскомадане усне.

— Ципеле доле!

Одиста, табани нису још отупели. То осећам. Пет, десет, седам, сад већ као да штап проби чак до мозга,

Два сата. Праг спава, можда негде у сну заплаче дете и муж поглади жену по боковима.

— Говори! Говори!

· Прелазим језиком по устима и трудим се да бројим избијене зубе. Не могу да их избројим. Дванаест, петнаест, седамнаесто Не, толико је сада ту „комесара“ који ме „саслушавају“. Неки су очигледно уморни. А смрт никако не долази.

Три сата. С периферије стиже рано јутро, пиљари се приближују пијацама, чистачи излазе на улице. Можда ћу чак доживети још једно јутро.

Доводе моју жену.

— Познајете га»

Гутам крв, да не би видела... али то је вероватно лудо, та мени крв тече из сваког делића лица и из врхова пртсију.

— Познајете гар

— Не познајем.

Рекла је, а ни погледом није открила свој ужас. Златна! Одржала је реч да ме неће никада препознати, мада је то сада већ било узалудно. Само, ко ли им је рекао моје име2

Одвели су је. Растао сам се с њом највеселијим цргледом за који сам још био способан. А можда није ни био весео. Не знам.

Четири сата. Свићег Не свићер Замрачена окна не дају одговор. А смрт никако не долази. Треба ли да јој пођем у сусретр Какор

Ударио сам некога и пао на земљу, Ударају ме ногама. Газе ме. Да, тако, сад ће бити брзо крај. Црни комесар ме подиже за браду и задовољно се смеје, показујући ми пуну прегршт ишчупаних власи. То је одиста комично. А бол више никакав не осећам.

· Пет сати, шест, седам, десет, подне, радници иду на посао и с посла, деца иду у школу и из школе, у трговинама се продаје, код куће, се кува, можда ме се сада моја мама сетила, можда другови већ знају да сам ухапшен, можда већ предузимају мере предострожности... шта би ако проговорим ... не, не бојте се, нећу, верујте. И тако већ крај не може бити далеко. Све је то већ само сан, рђав, грозничав сан, ударци падају, а вода умива, па опет ударци, и опет „говори, говори, го-