Наша књижевност

на Мт наћи тање.

и "С" >

552

Наша књижевност

— Понедељак.

Понедељак. А ухашшен сам у петак. Како је глава тешка! А како та вода расхлађује! Спавати! Оставите ме да спавам! Капљица је наборала чисто огледало извора. То је извор на ливади, у брдима, знам, крај шумске кућице под Рокланем, а ситна постојана киша шушти у једној шуми... како се слатко спава.

„ А када сам се поново пробудио,уторак увече, нада мном стоји пас. Вучјак. Гледа испитивачки лепим, паметним очима и пита:

— Где си становаор

Ах не, то није тај пас. Другоме припада гај глас. Да, још неко ту стоји, видим високе чизме, па још један пар високих чизама и војничке чакшире, али више већ не видим, у глави се врти кад хоћу да погледам, ех, шта то мари, оставите ме да спавам ...

Среда.

Два човека која су певала псалме седе сад за столом и једу из земљаних чинија. Већ их распознајем. Један је млађи, други старији и изгледа да не личе на монгхе. А ни крипта већ није крипта, то је тамничка јазбина као свака друга, даске патоса измичу од мојих очију, а на крају су тешка, тамна врата...

У брави клопара кључ, два човека скачу и стају мирно, друга двојица у СС униформама улазе и наређују да ме обуку — нисам знао колико је бола сакривено у свакој ногавици, у сваком рукаву — полажу ме на носила и носе по степеницама доле, оковани кораци потмуло одјекују дугим ходником... То је, дакле, тај пут којим су ме већ једном носили и донели у несвестици. Куда водиг У каквом се опет-паклу свршаваг

У полумрачној, непријатној канцеларији за пријем панкрачког »Ронте!-бећапоп55«, ставили су ме на земљу и благи чешки глас преводи јаросно избачено питање:

— Познајеш ли је2

Подупирем руком браду. Пред носилима стоји младо, широког лица, девојче. Стоји поносито, потпуно усправљена, главе подигнуте, не пркосно, али узвишено, само су очи нешто спуштене, толико колико је потребно да би ме видела и могла њима поздравити.

— Не познајем.

Сећам се да сам је једном видео; можда само тренутно, оне чудновате ноћи у Печковој палати. Сада по други пут. А нажалост, никада по трећи пут, да бих јој могао стиснути руку за племенитост с којом је ту стајала, Била је то жена Арношта Лоренца. Убијена је првих дана прекога суда 1942 године.

— Али ову сигурно познајеш.

Ањичка Јираскова! Забога, Ањичка, како сте овамо доспели 2 Нисам изговорио ваше име, ништа са мном нисте имали, не познајем вас, разумете ли, не познајем.