Наша књижевност

560 3 - У Наша књижевност

Ја сам за то време гмизао по убогој сламарици, сваке вечери и

_ свакога јутра упорно се окретао на бок да бих могао Густини да за-

певам песме које је волела. Како је могла да их не чује када сам у њих уносио толико жара»

Данас већ зна, данас већ слуша, мада је удаљенија него тада. Данас чак и надзорници знају и навикли су да ћелија 267 пева, и више не траже да буде тишина.

Ћелија 267 пева. Певао сам целога живота, не знам зашто бих имао да престанем баш при крају, када се живи најинтензивније» А отац Пешекр» Ах, то је необичан случај! Пева страсно радо. Нема ни слух за музику, ни глас, ни музичку меморију, али воли песму као дивну и предану љубав и налази у њој толико радости, да ја и не примећујем када склизне с тона на тон и тврдоглаво пева „ге где твоје уши просто чезну за „а“. М тако певамо када се увлачи туга, певамо кад је весео дан, песмом испраћамо друга који одлази и с којим се можда никако више нећемо видети, песмом поздрављамо добре вести с источнога фронта, певамо утехе ради и из радости, тако како певају одвајкада људи и како ће певати докле год буду људи.

Нема живота без песме, као што. нема живота без сунца. Нама је песма двоструко потребна, јер нам сунце не долази. Број 267 је ћелија окренута северу, само у летњим месецима, на неколико тренутака, сунце на заласку нацрта на источном зиду мрежасту сенку а отац стоји одупрт о кревет, посматра летимичну сунчеву посету... и то је најтужнији поглед који овде можеш опазити.

Сунце! Како издашно светли тај округли чаробњак, колико чудеса ствара пред људским очима! А како мало људи живи у сунцу! Сијаће, да, сијаће и људи ће живети у његовим зрацима. Дивно је знати то.А ипак би волео да знаш и нешто бесконачно мање важно. да ли ће сијати — и за наср

Наша ћелија је окренута према северу! Само понекад лети, кад је дан особито леп, видимо како сунце залази. Ах, оче, хлео бих ипак једном да видим како сунце излази!

ПРЕКИ СУД 1942

97 мај 1943.

Било је то тачно пре годину дана.

Одвели су ме са саслушања доле у „биоскоп“. То је било свакодневно путовање: у подне доле на ручак који довозе с Панкраца, а после подне опет натраг на четврти спрат. Али тога дана више се нисмо ни враћали горе.

Седиш и једеш, Клупе пуне затвореника заузетих кашиком и жва“ кањем. Изгледа то скоро људски, Када би се сви који ће већ сутра бити мртви тренутно претворили у костуре, звека кашика и камених