Наша књижевност

Репортажа писана с омчом о врату | 559.

наредник свакога дана пише на позиву МЕ наређују да ме ма на који начин транспортују.

Два затвореника у кажњеничким униформама слободњака или „хаусарбајтера“ заустављају се, дакле, пред нашом ћелијом са носилима, отац ми с муком облачи одело, другови мећу на носила и носе, Један од њих је друг Скорпежа, будући брижљиви тата целога ходника. Нагиње се нада мном када клизим по косој површини носила, ношених стрмо по степеницама, и каже:

— Држи се!

Па додаје још тише и понеку вест.

Не заустављамо се у канцеларији за пријем. Носе ме даље, дугим ходником ка излазу, ходник је пун људи — четвртак је и рођаци долазе по рубље затвореника — сви посматрају ту невеселу поворку, у очима им саучешће, а то ми се не допада. Зато истурам руку до главе и стежем песницу. Можда ће видети и схватити да их по-

здрављам, можда је то само будаласт гест, али више не могу, за више још немам снаге.

У панкрачком кругу ставили су носила на теретни ауто, два СС села су код шофера, два СС са рукама на отвореним футролама револвера раскорачили се крај моје главе — возимо се. Не, није баш идеалан пут: једно излокано место, друго, и пре него што смо прешли двеста метара, онесвестио сам се. Била је то комична вожња прашким улицама: теретни ауто од пет тона, одређен за тридесет затвореника, троши бензин за једнога, а два СС напред и два позади с револверима у рукама бесним погледима чувају мртваца да им не утекне.

Другога дана комедија се поновила. Овога пута издржао сам до Печкове палате. Саслушање није било дугачко. Комесар Фридрих дотакао се мога тела нешто безобзирно, па су ме натраг возили опет у несвестици.

Сада су настали дани кад више нисам могао сумњати да живим. Бол, рођени брат живота, потсећао ме је на њега веома разговетно. И Панкрац је већ дознао да сам некаквом омашком жив и стизали су први поздрави: кроз јаке зидове који су одјекивали од куцања, у очима слободњака када су раздавали јело,

Само моја жена није ништа знала о мени. Сама у ћелији — спрат ниже, а три четири ћелије даље — живела је у страху и нади, док јој сусетка приликом јутарње шетње није шапнула да је са мном готово, да сам тобоже подлегао ранама са саслушања. Па је лутала по кругу, свет се окретао, није ни осетила како јој надзорница песницама у лице пружа утеху и труди се да је утера у ред, који означава регуларни тамнички живот. Шта ли су виделе њене велике, добре очи кад су без суза гледале у беле зидове самице2 А другога дана опет нова вест, нисам сасвим премлаћен, али нисам могао да поднесем бол па сам се у ћелији обесио,

ј