Наша књижевност

558 5 Наша књижевност

Ноћи је проводио нада мном и белим мокрим облозима плашио смрт кад се приближавала. Пожртвовано је чистио гној из мојих рана и никада није показао да осећа њихов трули задах, који се ширио око моје сламарице. Прао је и крпио убоге дроњке моје кошуље, која је била жртва првога саслушања, а када јој више није било помоћи, облачио ме је у своје рубље. Донео ми је красуљак и травку, које је с ризиком откинуо у кругу панкрачке тамнице за време јутарње шетње. Очима пуним љубави пратио ме је када сам одлазио на нова саслушања, и стављао нове завоје на нове ране с којима сам се враћао. Када су ме одводили на ноћна саслушања, не би заспао догод се не вратим и догод ме не стави на сламарицу и брижљиво не завије у покриваче.

Такав је био почетак, заједнички наставак није издао, када сам већ могао да станем на своје ноге и исплаћујем синовље дугове.

Али овако, једним дахом, све, младићу, нећеш исписати! Ћелија 267 имала је те године богат живот и све што је она доживела, доживео је на свој начин и отац. То мора бити речено. Причању није још крај (Што, на крају крајева, има призвук наде).

Ћелија 267 имала је богат живот. Можда свакога сата, отварала су се врата и долазила инспекција. Био је наређен пооштрени надзор над тешким комунистичким злочинцем, али била је то и проста радозналост. Овде су често умирали људи који нису имали да умру. Али ретко се кад дешавало да не умре онај у чију су смрт сви били уверени. Долазе и надзорници из других ходника, упуштају се у разговор или ћутке откривају покриваче, зналачки испитују ране, па, већ према природи, праве циничке шале или узимају пријатељскији тон. Један од њих — почињемо да га зовемо Прашек — долази чешће од осталих и са широким осмехом пита да ли је томе „црвеном ђаволу“ нешто потребно. Не, хвала, ништа није потребно. После неколико дана објављује Прашек да је том црвеном ђаволу ипак нешто потребно: бријање. И доводи берберина.

То је први затвореник изван наше ћелије с којим се упознајем: друг Бочек. Добронамерна Прашкова услуга показује се да је медвеђа услуга. Отац држи моју главу, друг Бочек клечи крај сламарице и труди се да тупим жилетом прокрчи пут кроз буков шипраг, Руке му дрхте, а у очима има сузе. Уверен је да брије мртваца. Трудим се да га умирим.

—_ Само одважно, младићу, кад сам издржао саслушање у Печкарни, ваљда ћу издржати и твоје бријање.

Али снаге је ипак мало и обојица морамо да се одмарамо, и он и ја.

После два дана упознајем још два затвореника. Господа комесари у Печковој палати нестрпљиви су. Послали су по мене, а пошто

~