Наша књижевност

: | :

562 Наша књижевност

Нема у томе већ више ничег страшног. Сваке вечери чујеш доле у ходнику прозивање. Педесет, сто, две стотине људи, које мало после везане ставе на теретне аутомобиле као стоку за клање и одвезу у Кобилисех на масовно стрељање. Њихова кривицаг Пре свега то што немају кривице. Ухапшени су, немају везе ни са једним великим случајем, нису потребни ни за какво ислеђење и зато су баш погодни за смрт. Сатирична песмица коју је неки друг прочитао другој деветорици, довела је до њихова хапшења два месеца пре атентата, Сад их возе на стрељање — због одобравања атентата. Пре пола године ухапшена је жена због сумње да је ширила илегалне летке, Нема појма о томе. Дакле, сада ће ухапсити њене сестре и њену браћу и мужеве њених сестара и жене њене браће и убиће их све, пошто је

истребљење читавих нородица гесло овога преког суда. Поштански

службеник, нечијом погрешком ухапшен, стоји доле крај зида и чека да буде пуштен. Чује своје име и одазива се. Уврстиће га у колону осуђених на смрт, одвешће га, стрељаће га и тек другога дана утврдиће да је то било само подударање имена, да је требало да буде стрељан други са истим именом. Стрељаће, дакле, и овога и све у реду. Утврђивати тачно персоналије људи којима се узима живот ко би се још на томе задржавао! Није ли то излишно кад се хоће да се узме живот целом народуг

Враћам се са саслушања доцкан увече. Доле крај зида стоји Владимир Ванчура с малим ранцем својих ствари крај ногу. Знам добро шта то значи. И он то зна. Стежемо један другоме руке. Још га видим одозго из ходника како стоји, главе нешто погнуте и с погле дом далеким, далеким, преко целог живота. После пола сата прочитали су његово име...

Неколико дана касније крај истога зида: Милош Красни, храбри војник револуције, ухапшен још у октобру прошле године, несломљен ни мучењем ни самицом, Упола окренут од зида излаже нешто мирно стражару који стоји иза њега. Примети ме, осмехну се, климну главом у знак опроштаја и продужи:

__ То вам ама баш ништа неће помоћи. Нас ће још много пасти, али ћете побеђени бити ви...

Опет некакво подне. Стојимо доле у Печковој палати и чекамо ручак. Приводе Елијаша. Држи под пазухом новине и показује на њих с осмехом; тек што је у њима прочитао о својој вези са онима који су извршили атентат.

— Којешта! — каже кратко и почиње да једе.

О томе прича весело још исте вечери када се са осталима враћа на Панкрац. Један сат после тога изводе га из ћелије и одвозе у Кобилисе. |

Гомиле мртвих расту. Више се не броје на десетине, нити на стотине, већ на хиљаде. Стално свежа крв дражи ноздрве бестија. „Раде“ касно у ноћ, „раде“ и недељом, Сада сви носе униформе СС, то је