Наша књижевност

Репортажа писана с омчом о врату 563

њихов празник, славље убијања. Шаљу у смрт раднике, учитеље, земљораднике, књижевнике, чиновнике; убијају мужеве, жене и децу; искорењују целе породице, истребљују и спаљују читава села. Смрт од олова као куга обилази земљу и не бира.

А човек у овој страхоти2

Живи,

Невероватно. Али живи, једе, спава, воли, ради и мисли на хиљаде ствари које нису ни у каквој вези са смрћу. Можда га негде у потиљку притиска ужасна тежина, али носи је, ни главу да сагне, ни да поклецне под њом.

У пуном јеку суђења преког суда, повезао ме комесар у Брањик. Дивни јуни мирисао је липама и позним цветовима багрема. Недеља вече. Пут за крајњу трамвајску станицу био је тесан за ужурбану бујицу људи који су се враћали са излета. Били су бучни, весели, блажено уморни, изгрљени сунцем и водом и рукама својих драгих — само смрт, само смрт која стално обилази и вреба међу њима, ниси видео на њиховим лицима. Тискали се, живахни и мили као кунићи. Као кунићи! Маши се међу њих и извуци једнога за своје задовољство — сабиће се у кутак, али за тренутак гураће се опет даље са својим бригама, са својим радостима, са свом вољом за живот.

Био сам нагло пренет из тамничког света у ову неодољиву матицу и с муком сам у почетку пио њено слатко блаженство.

Али не стварно, не стварно.

Све је живот, оно што сам ту видео, оно из чега сам дошао и ово овде, све је то живот под страшним притиском, али неуништив, који се убија у једном, а расте у стотини, живот јачи од смрти, И то треба да је мучног Е

Уосталом, зар смо ми у ћелијама, који живимо непосредно у тој страхоти — зар смо ми од другога теста2

Понекад сам се возио у полициском аутокару на саслушање, у којем се стража понашала прилично пристојно. Гледао сам кроз прозоре улицу, излоге, дућане, цвећарску тезгу, гомилу пешака, жене. Избројим ли девет пари лепих ногу, рекао сам једном приликом сам себи, нећу бити још данас стрељан. Па сам бројао, гледао, сравњивао, брижљиво испитивао њихове линије; усвајао и одбацивао са страсним заузимањем, не као да би од тога зависио мој живот, већ као да се уопште није тицало живота,

Враћао сам се у ћелију редовно доцкан, Отац Пешек био би већ узнемирен питањем: хоће ли се уопште вратитир Загрлио би ме, испричао бих му укратко што је ново, ко је даље пао јуче у Кобилисама — па смо гладно јели одвратну сушену зелен, певали веселе песме или с љутњом бацали коцку, што нас је сасвим обузимало. И то се дешавало управо у вечерње часове, када су се сваког тренутка могла отворити врата наше ћелије и некоме од нас јекнути порука смрти:

— Ти или ти, доле! Све са собом! Брзо!

а и

И ди