Наша књижевност

МЕСЕЦИ

Када су мајку и остале одвели из паланке, месец је био крвав. Еугенију је дуго ноћу плашила задимљена, мрачна, бакарна месечева глава са погледом без дна, окружену успламтелим облацима. Злослутно је буктао месец од страхоте оних часова, а и њено сећање је од њега болно распаљивало, Не ваља се сећати како је ниско висио над земљом, разбуктан, да је жар био из њега као из какве ужарене пећи,.. Еугенија се трудила да не мисли о оним данима када су згрчени, збијени утроје у једном углу амбара натрпаног старудијама, чекали неизбежну судбину, када нису ни смели да мисле о будућности, и дрхтали од сваког шума, од звекета ланца и од сваког лавежа. Када су им ноћу давали храну, кроз отшкринута врата, улазио је мали, равнодушни и немилосрдни месец, који је несигурно клизио по испретураној слами, миловао им скровиште дугим, зеленкастим прстом и нестајао заједно са домаћином. Спустивши се за тренутак до саме њихове беде, пловио је сада опет високим, равнодушним небом.

Посете бледог месеца, ћутљиво и крадомице, пружале су им сурови утисак још дубљих и страшнијих дубина, које су плашиле у сну. Када Еугенија зађе у то време од неколико недавних година, сећање јој не оживљује слика сунца и светлог поднева, већ само меланхоличним касом јуре многи и неисказани месеци, горки као ноћне сузе. Много месеца, много тешких ноћи. Раздвојених, без могућности да се виђају, осетљиви, дрхтећи на свако гласно куцање код суседа, лишени не само угодности, већ и сваког права и на најпростију удобност, људи изван писаних закона, који живе само тако као што живи ишчу“ пани, отровни коров — сада су, ето, заједно. Неколико месеци живе заједно на селу. пи

Кроз прозор собице у којој Владислав ради, виде се далека и блиска брда покривена липовом шумом, замагљени забрани, и тресетно поља пуно усколистог кржаљава дуванча. Кроз прозор од кујне, у којој она проводи већи део дана, види се равна пољана испод шуме, испод појаса високих бреза и борова, који су људима одвикнутим Од летњих путовања пружали утисак слободе и праве шуме. Имање је изгледало далеко од пута, али је уствари близу њега, У рано јутро протежу се редови кола, гоњена промуклим и одмереним: и! ђи!... Еугенија отвара уморне очне капке: поново почиње дан. Лепо се чује

" ж

А

па ил