Наша књижевност
поима
НИ РитРЕРУ ">
во је спавала преко ноћи и умара је брбљиви птичји свет шуме.
566 ј ; : Наша књижевност
'
како домаћин тешко, кашљући, лупајући ведрима, иде по воду. После дуге почивке шкрипи ђерам, потмуло удара кофа. Из шуме се досадно и напасно одзива кукавица, и смета да човек сабере мисли. Одмах је замењује друга птица и монотоно, упорно шкрипи, као да марљиво теше највиши бор. Еугенија не схвата зашто то чини. Рђа4 Испод стиснутих обрва погледала је по кујни. Кад би само Владислав што брже изашао из собе, јер ће поново загорети вечито подгревано млеко. Антка се немарно обукла, не зна се ни да ли је умила врат, неочешљана је. Типично јеврејско дете, сажалило се нешто у њој, ни на кога не личи.
— Обуци се како треба, — промрмљала је. — Како то изгледаш"
Антка се лукаво осмехну: Е
— И тако не идем у школу...
— А овде» Па и овде су људи.
— Е, какви су ми то људи... Све сами сељаци... Шта ме је брига...
— Како то говориш» Ко те је то научио» Ти се ваљда ипак ви ђаш... — прекиде је она.
Једини Јевреји са којима се мала виђала, били су баш они сами. Он — песник, она — писац књижица за децу. А каквим пољским
језиком говори то њихово дете!
Антка је љутито лупнула ногом.
— Рђаво говорим, шта лиг Ви сте, мама, увек незадовољни, а у селу ме сви воле, Питају шта ради госпођа Геновева, то ће рећи мама — црне очи девојчице су иронично засветлеле — али ми нико не верује да имам тек шест година, исувише сам висока. Зашто ја имам стално шест година, да ли зато да би господин Јежи мислио да сте,. ви, мама, млађи, и зар зато ја не могу да идем у школу 2...
— Антосја! — викнула је Еугенија гласом скоро промуклим од љутње на то зло дете, које је у свему личило на мужевљеву родбину.
Антка се јогунасто осмехну. Мршава, тамна, кадифаста погледа, нимало није личила на светлу, риђасту мајку, испупчених, сањалачких устију.
— Шта је2 Антосја опет није била добраг
У вратима је стајао Владислав, обријан, чист, у кошуљи са отвореном огрлицом, већ од раног јутра љут због лупњаве у кујни, при: јатног мириса кафе и гласова своје жене и кћери, Прискочио је живо, Антка је згрчила рамена, Тукао ју је гдегод је стигао, брзо и јако. Девојчица је стиснула уска уста, која су дрхтала, док је малено лице горело злобом. Њен мир је још више узбудио оца, који би је бог зна колико тукао, да није притрчала Еугенија. Повукла га је за раме, а из пуних, нежних усана излетело је сиктећи:
— Зашто је тучешр Зашто Шта ти је учинила» Како можеш тако да се заборављаш2! Како те није стидг!... О, ти би све хтео да поубијаш, хтео би свих да се ослободиш... ј