Наша књижевност

Месеци | ; = | ј 567

По њеном светлом, руменом лицу потекле су недоречене речи, сузе. Одгурнула је замахнуту мужевљеву руку. Пригрлила је дете уз себе. Девојчица се привила уз њене топле груди, јецајући као какво живинче.

Владислав је стајао окренут леђима, посматрао је нешто кроз „прозор.

— Иди у собу — прошапутала је Еугенија и девојчица је нерадо, одуговлачећи, изишла.

Еугенија је пришла мужу. Руком је окренула његово измењено лице.

— Заштор питала је беспомоћно.

Владислав се збуњено накашљао и искривио усне.

— Не могу то дуже да подносим. Мучи ме галама. Могу да не чујем, ако они наиђу у трем, могу да ме затекну унутрашње непри: премљеног. Помисли, како ту да се живи — предавао се наступу гњева, али је говорио шапатом као усред дубоке ноћи — када са сваким куцањем они ту могу да уђу, и да ме отргну од недовршене страпице. Није требало да тучем Антку, али је сама дошла под руку, некако се тако лако наметнула... То ме дете нервира. У њему је нека горка, права иронија. Деца коју учим друкчија су...

—- Та деца коју учиш нису изгубила своје најближе над јамом мокре глине — прошапутала је нечујно. После је додала гласно и живо:

— Зашто се тако мучиш» Најзад смо дошли овамо. Та село гледа на нас са симпатијом, срастамо са селом. Сигурни смо. Нико на нас не обраћа пажњу, жене са јајима тако природно и са поверењем говоре „драга госпођо Орциково...“ Чак и дете не изазива сумњу...

- Владислав је климао главом, Да ли не изазива 2... Ковитлао је њим нејасан страх, али миле женине речи биле су управо оно што је хтео да чује, што му је неизбежно било потребно да би поремећени стихови текли право, сељачки. Да би расли стихови.

Иза врата, наслоњена главом на оквир који је мирисао на испу: цали лак који је опадао, прислушкивала је Антка. Утајена реч је па: лила као непризнати грех, Испод шуме код Јожонбка жене су јој се смејале и потсмешљиво испитивале: ,

—- Ти си ваљда Јеврејче, таква црна

— Доручак! — викнула је полугласно Еугенија и Антосја је са олакшањем отскочила од своје тајне.

· Владислав, већ умирен, ужурбано је јео. Исказавши своју боја. зан, пребацио ју је на Еугенију, на њој је лежала трака његових речи, она је морала да је носи и да се исправља под теретом. Владислав је био већ добро расположен, али кад Антосја не хтеде да попије млеко, набрекоше му се жиле на челу и већ се почео подизати са свога места, Антосја је послушно испила млеко, а'поглед јој је био испитујући и туђ. Са чежњом је помислила на Јежиа.