Наша књижевност

и ПЦ И И У чу

"

пр БИ ром и ара МИНИ РТ ЊУ ЈРВ И ТН | „ ан РА Е ПИ А и

568 Наша књижевност

Владислав се равнодушно поздравио са њима, и пошао на час на мајур, на други доручак и ручак. После повратка неће презрети ручак ни код куће, неће га оставити за вечеру. Нема у њему нимало практичности, израђености — он је нервозно, измучено судбином, ла: комислено и злобно дете. Еугенија је уздахнула. Истина је, да са сваким куцањем на врата могу они да уђу. Али зашто је тако непрестано мучи» Тек што су изашли, успели су да се провуку кроз најгоре, и најзад су причучнули овде као зец на међи» Његове злокобне речи Еугенија чује у одјецима сецкања меса, у стругању кад риба кујнски под, у ћутању Антке, која црта људе на штуластим ногама, Пролази обичан дан прикривеног битисања, газдарица долази да „позајми“ мало масти, и пошто је добила, у необузданом изливу баца се Еугенији о врат, заклињући се да је никада неће напустити, да ће после рата отићи с њом у град, — а када после наглих нејасном претњом испуњених нежности варошанке што живи на селу истрчава из кујне, оставља за собом непријатан утисак као после нечег рђавог и недореченог, и навлачи неотклоњиву претлоставку да ће њено пријатељство и одбрана бити потребни у неком преломном тренутку, па чак и нужни, да ће њено лирско и неуздржљиво пријатељство поставити се пред њих као зид, када они тамо, не куцајући, буду ушли у собу.

Опет је све тако исто као и другог дана, Владислав се већ вра тио и после ручка се затворио у соби. Никога не пушта к себи. Чује се како хода, а после седа и нагло мочи перо у мастионицу, преврће нешто на столу, после се умирује — и остаје само јулска тишина и село мирише на грахорицу и влажну шуму, Путем се крећу кола што се враћају из паланке, иду девојке чије су косе измивене камилицом, стижу парови, држећи се за руке, однекуд, као из трубе допире, немачки смех. Еугенија затвара прозор. У смраду црвима на: гризаног дрвета спрема вечеру. Уздижу се пироги под белом салфетом. Еугенија спушта главу све ниже. Антка, која се игра са лутком, пажљиво је посматра, али без интересовања, из досаде.

Те ноћи Еугенија дуго није могла да заспи. Бљештав, бели месечев срп брутално је упао у собу, покрио својим искрама зидове и мрачне углове. У тишини се чује како црви неуморно нагризају дрво. Еугенија се немирно превртала. Владислав је мирно дисао, спавао је мирно као дете, не знајући, да су његове речи пустиле у њој разгранато и отровно корење. Лакомислене речи у њиховом положају, где је одмах иза прага вребао незнано, а тако добро познато — речи које пребацују на њу судбину, са којом је самоме Владиславу било тешко да изађе на крај. Али.сада спава сном праведника, док Еугенија трља прстима очне капке, који је пеку. Дететов дах није разликовала у тамном плашту ноћи,

Лежи широко отворених очију и бди; чека санрг Можда је Антка чула разговор после вечере, који није био намењен њеним ушима» Тако је тешко имати тајне у овако малом стану. „Недам дете у ма-