Наша књижевност

аи + о +

Па ИТ ле и и а

574 Наша књижевност сањарским речима њено очајање искаљивало, — није јој се допадало

кад Еугенија почне да губи будност. Требало је да чини толике

практичне ствари из будности, свесно, а не из овог болесног маштања, наркотизма, који ју је полако исисавао снагу. Еугенија је осетила тај немушти прекор за ово своје синтементално опуштање. У соби мудре Лудвике изгледало јој је и тамно и тужно. Угризла је усне, и брзим, па ипак замишљеним покретом отворила своју велику ташну. - — Донела сам ти накит, више волим да је код тебе. Себи остављам само један, овај велики, жућкасти брилијант баба Толе.

Лудвика је ћутећи узела касету из њене руке.

— Данас ћу одмах писати манастиру — наговестила је узбуђеним гласом, испитивачки гледајући у младу жену. Видећи да се ова не опире, да јој се ниједан мишић није макнуо на њеном непокретном, лепом лицу, полако је додала:

— Допутовао је Јежи. Ту је, у другој соби.

Огромно руменило, светао облак црвенила прешао је уздрхталим лицем. 5 %

— Крио се» Прислушкивао» — запитала је раздражено. — Можда није требало да будем тако хистерична, али ни појма нисам имала да слуша... Јежи. =

— Ти не мислиш озбиљно — ко зна по који пут је горко напомињала средовчена жена и снежно белом марамицом је протрљала замућене наочари. — Не обраћај пажњу на безначајне појединости. Боље мисли да је по други пут допутовао. Допутовао теби. — Речи

су јој зазвучале као пресуда, Еугенија их је примила згрчених рамена.

Ипак одмах, у жељи да се оправда, почела је да говори са све већом живошћу:

— Па шта, ако је допутовао Јесам ли га звалаг Можда му не дам мира, пишем му писма» — све зубе је показала у нервозном осмеху, јаке и збијене зубе, ту стварну, сталну вредност на свом непоузданом, дрхтавом, престрашеном лицу.

Лудвика је немилосрдно прекинула ту вештачку живост.

— Заборави најзад већ једном предратно време. Данас је из мог сусетства, да, синоћ — подигла је руку у вис као у потврду истини“ тости својих речи, које нико није оспоравао — одведено седамнаест младића. Зар то не показује веће и ближе перспективе, него то, што те Јежи није хтео тамо некада пре рата2

— Ах, али свега овога не би било; целог тог живота, Владислава, детета — застењала је, нагињући се над столом.

— Но, за Владислава уопште ниси морала да се удајеш. Коме си то у инат учинилар Добро је што знаш да је то погрешка која се не да опростити. Слажем се да свега тога не би било, као што кажеш. А да не мислиш случајно да можда не би било ни рата, ни свег тог го. њења» — оштро се ругала Лудвика.

Еугенија је заћутала отворених устију, у крик или плач. Не по: