Наша књижевност

Месеци 573

но... Боље не успостављај односе са људима, него да се дете нешто избрбља. Страхујем да довољно не пазиш на дете. — Средовечна жена је беспомоћно покренула руке, огрубеле од рада у башти и положила их на сто.

О томе је Еугенија управо хтела да говори.

— Владислав се противи Анткином одласку у манастир. Јуче се је заклињао да хоће заједно са њом да умре. Али ја хоћу да онл живи — подиже глас и застаде, као да је ослушкивала нешто у унутрашњости те мисли и додаде сасвим тихо — да живи чак и без нас, мада то није моје дете. Не, немој да се плашиш — рекла је брзо и гласно — нисам полудела, само заиста у њој не видим ништа што би било моје. Изузимајући тај издајнички изглед и ружноћу, и осмех, који је болна, бојажљива гримаса, али у њеном карактеру, у инте: лекту, ништа, ништа,

— То ће доћи, доцније ће се показати — успротивила се правична Лудвика.

— Ах, не, то је типично њихово дете, Гликсбергово. Не знам како сам могла да родим такво дете. Она не говори чисто пољски, баш као и њени стричеви и тетке Гликсберг. Једни за другима гинули су ти „срећни људи“. Обузима ме страх што се и ја зовем Гликсбергова. Гјенја Глексберг, то је неки страшно смешан идиотизам. Шта ја већ нисам била од онога времена, пре него што сам се зауставила на презимену Орчик! Нисам ни Орчикова ни она друга. Просто нисах ништа. Сенка. Давно ме већ нема. Да ли то упрошћује живот> Бојим се да не:

Оштро се насмејала, некако непријатно и усамљено. Лудвики се чинило да се овог јулског дана Еугенија тресе од хладноће,

—- Хтела бих да прекинем са свима тим Гликсберзима. Да, Владислав је такође Гликсберг, ти то ниси никад могла да заборавиш, виђала си га увек и само у кругу његових блиских, чак и кад је сам био, као на простој фотографији из породичног албума, мада си му признавала способности, таленат, и била си правична. Интересује ме,

одакле му је тај феноменални дар да изгледа као прави Пољак, а

који није пренео на своју кћер — почела је да брбља као у посети, али грозничаво, нервозно — И занима-ме да ли бих после рата могла да имам друго дете, своје дете, на мене налик.

— Са Владиславом>

Није одговорила. Као да уопште није чула оштро Лудвиково питање, захватила је снова као киту цвећа.

— После рата ћу се настанити у твојој кући у граду. Нећемо се растајати. Али најпре ћу отпутовати у неки санаторијум. На дуго, дуго. Наредићу да ми јело дају кроз кључаоницу... — рекла је Ћут дљиво, као да обећва нешто лепо.

Лудвика ју је гледала са изразом незадовољства; њу је болело кад Еугенија почне да се предаје очајању, јер се баш овако, овим

За,