Наша књижевност

ДИ У >“

572 5 | 5 Наша кбижевнен.

— Владислав је поново врло узнемирен — рекла је мимо воље.

Лудвика је хтела нешто да одговори, већ се непријатно наоштри“ ла, кад ју је Еугенија живо прекинула:

— Све га мучи. И наш положај и та кућа на селу. Знаш ли да скоро сваког дана морамо да миримо посвађане наше домаћине» Влздислав сатима саслушава њихове глупе и замршене спорове и жалбе око имања. А његове жалбе нико не би хтео да саслуша. Пошто промисли, изриче праву соломонску пресуду. А трећег дана поново до“ лазе посвађани, овога пута смртно, те он њу избацује из куће, те њему затвара врата од кујне... Не досађују се ти стари. Тако им се хоће, ми бисмо били и сувише уморни. Мада не, Владислав се препире колико има снаге, туче малу... Антка му смета, испушта нешто с треском на земљу управо када он тражи нови ритам. Нови ритам, сматраш — то треба да буде тако у нашем данашњем животу, да без тога већ сасвим не можеш да прођеш. Ја не могу да пишем, можда не би умела, у пепео се претворила моја песничка резерва... А тај парнас у нашој малој кућици је врло тежак за успон. Из њега произлази да Владислав не помаже ништа у кући, да ја радим све, може изнад своје снаге, јер ја, Лудвисју не лишем стихове... И на мени почива сав терет страха и будности. — Уснама је учинила покрет пун молбе, молила је за одбрану.

Није требало мачку да назове „Миранда“. То је туђа реч, име из туђинског света, исувише јасно оцртава одвајање међу људима, који никад нису чули о Шекспиру. Сада се не треба одвајати. Оригиналност је спотицање. Треба да будеш тако обична, да те нико не може да запамти. Тако много обична. — Лудвика се осмехнула својим речима, посматрајући ту своју тако добро знану Гјенју. Таласаста, риђаста, тешке косе, са црним, изразитим зеницама, које су све тлуцале ситно као крљушт риба у боји, дуге, прекрасне ноге и узбудљива ломност њене појаве, нису могли никога да преваре. Гјенја нажалост није могла да буде обична, не би ни по какву цену могла то да постане, проста хаљина од ружичастог платна ништа је није чинила скромнијом.

— И овако _изгледаш као да ништа не радиш, мада толико радиш, некако тако лако и упадљиво ходаш по свету — додала је за: бринуто — и још имаш у себи такву мисаону концентрацију, женственост бије из тебе. Не знам да ли је то добро или зло, али сада је свакако штетно, не знам из чега то истиче, да ли из косе или уста, и — заиста, мачку си требала да назовеш Бурка или Киза, или, шта ја тамо знам, нешто невино пољски... Више бих волела и Боженка, мада то нема смисла. — Прешла је по Еугенији испитујућим, заљубље: ним погледом, 5

— Можда имаш право — прошапутала је збуњена Еугенија.

— Треба бити будна. Не губити будност. А ти ходаш некако размаштана, трагична, али и размаштана. Страхујем да не мислиш озбиљ-