Наша књижевност

571

рица у прозрачном, плетеном капуту и Еугенија је морала да се правда болешћу. Антка је истрчавала у врт држећи на ниже окренуто парче хлеба намазано маслом. „Не. изазивати завист, не изазивати 3завист“, озбиљно је напомињала Лудвика. Лудвика је овде била њеним јединим склоништем. Еугенија није подносила ту реч из читанки за омладину деветнаестог века, али је она сада добијала прави смисао, постајала је блиска, разумљива, добродушна, добра и верна као сама Лудвика. - 1 ЕЕ

Мисао о доласку на село се јавила захваљујући Лудвици, којој је у паланци, скоро на граници сеоског атара, од мужа остала кућа са баштом. Од те куће и баште се сада издржавала. Само у њој су расли велики патлиџани, крваво црвени и крта салата као за канаринца. У забаченим угловима простране куће увек јој је полазило за руком да сакрије за извесно време по неколико лица, била је најбоље јемство за њихов несигурни живот, за ништавни новац, за који нико осим ње није хтео да сноси одговорност, Она их је добро познавала, познавала је Еугенију још из детињства, а сада јој је била најближа. Никад није заборављала да је назове присвојеним и туђим именом „Геновево“, и то она која је познавала само Гјенусју.

Гурнула је оронула, храстова врата, ушла у трем и беспомоћно заокренула, јер се испод дрвених степеница појавио бели овчарски пас Аза, са сузним и болесним једним оком, али зао и непомирљив према непознатима. Кучка се је изразито непријатељски најежима. „Немачки пас“, синуло је са мржњом у Еугенији, пошто је то био пас официра који је становао код Лудвике у реквирираној соби. „Њихов пас. Осећа ме.“

Зазвонила је. У стану се чула нека лупа. Брзо су се затварала врата као од промаје, али када је ушла, Лудвика је мирно седела за столом као да је чекала на њу, и — зацело ју је морала већ раније да види кроз прозор — то чекање је било и сувише намештено и упадљиво. Кад је лепо време, у ово доба се стварала око краставаца, упада јући до чланака у меку земљу леја, која се угибала под ногама. Еугенија је положила мрежу са хлебом на сто, нежно се сагнула над старијом женом, скинула капутић,

— Нема ништа новогр — питала је Лудвика — о, то је добро, те је добро,

Еугенија је одмах прешла на најважније ствари. Мале, обичне појединости, бедне конвенционалности од пре неколико година нису се рачунале у њеном животу према елементарним променама које су наступале једна за другом, као земљотрес, као експлозија вулкана, а биле су од њих горе, суровије, систематизоване на педантан и сух начин. Целе делове прошлости одувао је из њеног живота пламени ветар. Њен садашњи живот је био марљиво лепљење делова. Са пиететом је слагала поломљена, испуцала сећања, глумећи пред собом да се тако може живети. Није било могуће, али се морало.