Наша књижевност

Пра ам 5 а и о

570 ; - Наша књижевност

: познавао из времена пре рата, одмах је понудио своју помоћ. Пома-

гао је људима. Код њега се мували многи радници сумњивог изгледа.

Ру Момци из шуме су долазили на мајур. Можда ће записати Владислава

као ноћног стражараг — маштала је Еугенија,

Провозати се са „властелином кроз село, то је исто тако као кад би

показао праву, аутентичну крштеницу. Црни Владислављев брчић је

5 исувише природан, не зна се заиста где је стекао такво племићско др-

жање, весело, слободно. Када се овако возе колима, Еугенија је уми-

| рена и скоро срећна. Кочијаш је изнео из кола вреће са намирницама,

- брашно, кашу, сланину и поврће. Газдарица је провирила иза својих врата, и жељно и с поштовањем стрељала у правцу намирница.

__ Ја сам одмах видела да се ви овде кријете, мој муж је одмах познао да ви имате више образовање, то се не да утајити — рекла је подвлачећи, задовољна 'собом.

Али да ли ће се тај други, скривени, најскривенији преступ моћи да сакрије2 Еугенији су, док је скупљала лук, дрхтале руке.

У паланку се иде сувим путем, ужареним од прашине. Човек мора преко лица да навуче неприродни, најаријскији израз, приморава5 јући очи да гледају равнодушно, не оним одвојеним од живота, но

сталгичним јеврејским погледом, Излазак у паланку међу мноштво људи који загдедају покрете, који су срдачно радознали или непријатељски — то је излазак на сцену, подвиг од кога слаби срце, а то срце треба да буде јако за тројицу Прелазиле су је девојке, светле косе, камилицом измивене, неки сељак се окренуо за њеном риђастом киком скромно привијеном изнад чела. Она је поузданим кораком ступала прашњивим џомбама. Нико неће познати да од лепљивих веза тих многих погледа њено срце дрхти као мала мушица. А пут је дугачак. С леве стране пута стоји још некласао овас, проткан белим дивљим цветом. Траг некадањег, споредног пута зараслог у овас означавају проређене старе, дебеле брезе. Иза овса се таласа јечам, влажно, још зелено, али у зеленим покривачима класја дрема зрно које већ жути, чисто, сањиво, добро у злато жетве. Еугенија, окрећући се од жита, што се дугим влатом хватало за њену хаљину, мислила је о свему што има да сврши у граду и тако замишљена, потражила је очима небо. Над травама недозрелог жита слабачко су пијукала младунчад птица. Над пољима је био мир. Само тамо, на узвишици, стајали су Немци и проверавали документа. До Лудвике и пекара не треба пролазити поред њих. Може се преко поља, кроз жито. Погнута, сагињући се као сељачки рундов. Светли Еугенијини образи су се заруменили од стида. У тим скривеним и бесправним прелазима кроз туђе поље најлакше је излазио на јаву њен живот, бесправан, забрањен.

Натоварена тешким хлебом ишла је даље. Црним хлебом. На бе-

лом су овде људи завидели, непријатно се је чудила изненађена газда-