Наша књижевност
2 (А
МУР ИИИУ Ик
Месеци ~ - 579
шумска коса, као ветром нанесен на једну страну зелени облак, тамна и маховинаста, потекла је наниже. Убрзала је кораке, високе дрвене потпетице пропадале су у меком тлу над поточићем, скривеним у стрмим падинама. Још није мислила, нити примала у свест до чега је дошло међу њима. У њој је била само тешка и мучна обамрлост осећања. Изабрала је случајно, не по својој вољи, — по немилосрдном етичком надахнућу.
Није видела да ли иде за њом, али је он ишао, натмурено, аутоматски. Изашли су из шуме ћутећи, западајући ципелама у прашину пољског пута, који је што ближе граду био све шири и каменитији. Малени трг, тезге са вишњама и хлебом, тамно плаво обучени полицајац што њушка по поврћу, уређени дућани са производима од меса, на карте, натакнутим у белим плочицама и огледалима, смешни у том малом граду — масно свињче подељено је ту крадом, у ноћи — дућан са животним намирницама лепе црнке, — све је то пролазило као на филму, док је Еугенија, сва ужарена у лицу, ишла брзо, одлучно, не осврћући се ни на шта, ни да ли Јежи иде за њом.
Пред апотеком су стајала три зелена Немца са шмајзерима. При: метили су неуредну женину фризуру, зарумењене, натмурене образе. иза ње мушкарца, грабљивог, љутог — типичан пар који се посвађао, безопасан за њих, тако изразито безопасан, да се је један од њих подругљиво засмејао и пријатељски дотакао Еугенију пушком, Подигла је лице тако распаљено гњевом, да се је Немац тргао, преснувши у смех. Еугенија је прошла, скоро плачући од понижења, и поново се сав њен гњев, осећање кривице, уперило против Јежиа, као да је он, скрививши у њеној љубавној несрећи, истовремено био крив и за сва зла на свету. Одједном је постала свесна да се држи непажљиво, заборавила је била да Немци могу да је легитимишу, да поступе... И то пред његовим очима... Стисла је руке из све снаге у жељи да се пробуди, да се искобеља, да се извуче испод покривача ружног сна. Сада је журила кући. Антки, Владиславу, тако дуго већ остављеним. Можда њега још нема, али она се журила његовом сточићу, који му је служио и за писање, емаљираној вази из добрих дана, напу њеној сребрнастом, дрхтавом травом, до тих неколико ствари из оног живота које још нису прешле на чување туђим људима. Журила је ономе што макар за тренутак може да пружи заборав, кад хладни, непријатељски гнев Јежиа смањује смисао живота, неразумног, пуног одрицања. Пешчани пут. Дрвеће. Брезе. |
Већ се виде окречена веранда, уредно опрани прозори, а у прозорима љубичасте и беле петуније.
— Хоћеш ли да уђеш»2
Одречно је махнуо главом, Дао је знак руком да неће. Беспомоћно се је опустила рука коју је данас страсно љубио у папрати, а сада туђа као копно које се оставља кад се лађа отисне на море. Али то је остављао управо он, Јежи; Еугенија је била у то извесна,