Наша књижевност

580 Наша књижевност

није се зачудила кад је отишао не пруживши јој руку, не хотећи више ни да је дотакне, као да је заражена. Могла је једним још да га задржи: да му довикне да ће отићи заједно са њим, али управо то једино није могла.

Да ли је одлазећи помислио да их то они развајају, да они, који одузимају човеку нормалну, биолошку, природну смрт, смрт од старости или болести, и који везују Еугенију и њеног мужа кроз предосећање страшног, рђавог краја. Еугенија није у то била извесна. Није у њој било више ни толико снаге да свакодневно уморним прстима скине грозоту са влажног Владислављевог чела, и да сада слободно, људски заплаче над собом и Јежием. Почекала је за тренутак, са сухим, бесциљним јауком у грлу. Није се окренуо. Није га позвала Тешко је ушла у кућу. Црна мачка Миранда скочила је да је поздрави, одгурнула је, мачка се је повукла предући. Антка је стајала поред шерпе, лењо мешајући нешто у њој. Све то време је провела у кујни; отац је није пустио у собу да узме бојице, опет пише. Да, тукао ју је данас, говорила је мирно Антка. Зашто није довела Јежиа2 Еугенија је слегла раменима, села на столицу, хтела је да сабере мисли.

— Зашто није дошао Јежи — наваљивала је подозриво Антка.

— Хватају данас у граду — објаснила је безбојно.

— Хватајуг Зашто — зачудила се је девојчица.

— Зашторг Да би убијали, спалили, угушили гасом, да направе сапун! — праснула је Еугенија. — Питаш мене. Као да не знаш ништа о томе. Зар не знаш зашто ти не дозвољавам да разговараш са страним људима2 Зашто се зовеш Орчик» Да би им измакла, сакрила се, кад гину милиони невиних.

Антка се је тргла. Очи као тамне мрље болесно су засветлуцале на побледелом лицу.

— И нико ту не може да помогне, нико да забраниг — питала је престрашено, — Не. Нико. Нико! — љутито је порекла Еугенија. — Није ни

у чијој моћи да задржи утамањивање јеврејске звери, осуђене, унапред осуђене, када нема Бога за Јевреје.

Антка је нагло повикала:

· — Не, то није истина. Можда су они неко зло учинили>2

— Тако, неко злог — болно се насмешила Еугенија. — Заборавила си како су убили бабу2 Гледали смо то иза брда. Било је хладно. Сећаш ли се оног месеца» Била је као изван свести, усне су јој биле мокре од воде из уста,

Антка је љутито затресла главом.

— Нећу уопште тога да се сећам, само ми ви не дајете да за: боравим. Не знам за какве грехове сам добила такве страшне родитеље. Друга деца имају веселе мајке, а код нас се говори само о смрти,